Prvo nije valjao Afganistan jer su mu se uselili Rusi. Trebalo ih je istjerati odatle. Proizvedeni su talibani, prvo u Pakistanu, kao oružje protiv Afganistana i Rusa. To se zove geostrategija. Rusi su u dugom ratu poraženi i otišli kući, pravo u rasulo Sovjetskog Saveza. To je i bio primarni američki cilj priče o Afganistanu. Talibanima se pobjeda osladila i nisu htjeli kući, posebno ne bez oružja. U igri koja je slijedila, stvoreni su i mudžahedini i Al Qaeda na čelu s Bin Ladenom...Ako se ne
...Ako se ne sjećate, doveden je iz prebogate saudijske porodice. U Afganistanu, Pakistanu i regionu, tako je, eto, pobijedila »demokracija« uz ljudska prava, i zavladao je potpuni mrak. U Kabulu i Islamabadu danas se mnogi sjećaju nostalgično »onih« vremena, ali se to ne smije pokazati.
priča je ponovljena u Iraku, samo bez Rusa. Satrap i tiranin Sadam Hussein koji je ne mnogo prije bio američki igrač pa se oteo, oglašen je krivim jer, zna se, ima oružje za masovno uništenje. Morao je biti uklonjen. Naravno, Zapad je u Iraku opet branio slobodarske principe, demokraciju i ljudska prava. Zemlja je razorena, svi najcrnji duhovi pušteni su iz boce, artefakti Mezopotamije odnešeni, nafta stavljena pod kontrolu. Sadam je uhvaćen kao miš u jazbini, i obješen. Nije htio da se preda.
Iraka bezmalo više nema, haos, krv i suze na sve strane. I tamo se sjećaju onih vremena, ali uzalud. Realnost je sasvim drugačija. Terorizam je postao biznis.
Prvo Zarkavi pa ISIL s Bagdadijem plus nebrojeni slični. Ovaj drugi, kada mu je postalo malo u Iraku, prebacio se u Siriju jer i tamo stoluje »tiranin«. Novi posao u izgledu. U međuvremenu je sve bilo isto i u Libiji, uz male nijanse različitog. Dojučerašnji uvaženi gost i finansijer na evropskim »dvorovima«, Moamer Gadafi, po istom je
po istom je receptu oglašen zlotvorom. O tome niko nije pitao milione zaposlenih u pustinjskoj plemenskoj zemlji koja je ogromnim cijevima čak i more ispod zemlje premještala, dovodeći vodu s jednog kraja države na drugi. Njegova je »tiranija« vani uglavnom bila obračunavana u nafti i dolarima. Neko je u tom računu, daleko od Libije, ostao prekratak. Sve je drugo laž. Finansije su sređene avionima i raketama.
Gadafi je uhvaćen u nekoj rupi u koju se šćućurio jer nije htio da se preda...
No, za demokraciju i ljudska prava svaka je grubost dozvoljena. Zemljom danas haraju horde ubojica, a efikasno im se prišunjao i ISIL. Korporacije trljaju ruke masne od nafte.
Nedugo nakon ovoga, »umjerenoj« Muslimanskoj braći u Egiptu ponuđeno je partnerski da se prihvate demokracije. U tome im se pomoglo konkretno, organizirano, logistički. Nije uspjelo jer na Nilu, od kralja Faruka do danas, politiku kreira vojska, ma koliko rodna kuća »braće« bila baš tamo. Istovremeno, iz unutarislamskih
razloga vehabije iz Saudijske Arabije, pored zbunjenih partnera iz Amerike, nisu dozvolile da ih u važnom Egiptu nadvlada povijesno rivalska struja Muslimanske braće.
Demokracija i ljudska prava u Egiptu nisu baš uspjeli kao u Afganistanu, Iraku i Libiji, ali zemlja nije razorena i žive glave su na ramenu. Sutra? Ko zna, vidjet će se.
