Ево ја ћу нешто искрено да кажем. Био сам у Сребреници прошле године, први пут, на годишњицу. Ове нисам нити ћу сљедеће. Прије поласка, у аутобусу, су ми очи биле сузне. Кад сам стигао, па видио штанд са месом, па оне што ћевапе продају, и оне са томболом. Небитно што је то било у граду, Дан жалости је. Небитно и што је Рамазан. Не прилици, брате. Па доћи тамо и стајати, не клањати бар џенажу, ако не већ подне... Нема ми смисла. Онда говори политичара. Ове године није било, то је супер, надам се да неће ни сљедеће. И сликања у оној творници акумулатора и свугдје. И ја сам се сликао. Али нисам се трудио да слика буде лијепа, нити да осмијех набацим. Углавном, више сам био потресен у аутобусу, више сам размишљао о томе, него током саме комеморације. И док сам се снашао тамо, нисам ја имао времена мислити о мртвима како треба. И то ми је било криво. Ићи ћу ја у Сребреницу опет, али сам. Кад нема никог. Тад емоције раде. И сматрам да ћу тад бити пуно ближи и Богу. Иначе, нисам био још никад у Чевљановићима. Против сам и борбе бикова, не знам колико је то уреду вјерски. Али немаш ти право мене осуђивати ако ја одем у Чевљановиће на ту кориду, а не одем у Сребреницу. Не знаш заправо је ли идем или не идем. А моја тетка никад није отишла у Сребреницу. Нити гледа тај дан тв. Не може поднијети. На свој начин она то. А ако оде у Чевљановиће, то је не чини лошом особом. Не занима ме ничије мишљење, али ме опет нервира. Сви смо ми чудни.