Ništa to nije, u neku ruku je i zanimljvio, uraslo u drvo, ali ono što meni smeta je smeće razno. Kako narod može biti pogan tako. Ima u nas jedno brdo, planinca. Do skora nije bilo asfaltiranog puta (išli samo oni sa traktroima, motokultivatroi, biciklisti). Bilo milina otićipriroda, zelenino, imam i ja njive obrađujem. Sad kraj puta smeće, odmakneš se od puta, zaviriš u šume, zaviriš u potok, smeće, flaša, vreća, konzerva paštete, omot od salama, od bonbone, od čokolade, cipele, gume od auta, sećija, nema čega nema. Neki dan išo našo potočić neki, začudio se čitst ništa smeća, voda bistra žubori. Danas opet reko ajd odo lijep je dan, kad ono neko tri CRT televiziora i frižider istreso u njega.