Kad se kod nas bosnjaka pokusa napraviti neka legenda onda svi mi skocimo da
dokazemo svim snagama da to nije tacno , da je to laz itd, itd ... Kakvi smo govori i nam i to da u Sarajevu nema ni jednog pravog spomenika na nekom centralnom mijestu koji je podignut u znak zahvalnosti braniocima Sarajeva.
Okrenite se malo oko sebe i pogledajte nase komsije. Ubijanje dijece i silovanje muslimanki nazivaju oni otadzbinskim ratom. Citava istorija im je bazirana na guslarskim pjesmama i hajduckim pricama. Od obicnih pljackasa su napravili heroje a poznato je da su hajduci pljackali sve i svakoga a jedini princip je bio da se pljacka tamo gdje je najbezopasnije. Hrvati imaju na glavnom trgu spomenik banu Jelacicu. A jelacic je poznat samo po tome sto je u krvi ugusio pobunu madjara protiv austrijanaca. Sto bi se reklo bio je placenik i ubica. Ako se sve podnistava na kraju nece ni ostati nista i kao u svim srpskim guslarskim pjesmama ce doci mali Radojica i sve nas pomlatiti.
Veceras samo za KURTA KUKA jedna lepa iz hajdučkog ciklusa srpskih epskih pesama.
STARINA NOVAK I KNEZ BOGOSAV
Vino piju Novak i Radivoj
A kod Bosne, kod vode studene,
Kod nekoga kneza Bogosava.
A kad su se vina ponapili,
Knez Bogosav stade besjediti:
"Pobratime, Starina Novače!
Kaži pravo, tako bio zdravo!
Sa šta, brate, ode u hajduke?
Kakva tebe oćera nevolja
Vrat lomiti, po gori hoditi,
Po hajduci, po lošu zanatu,
A pod starost, kad ti nije vrime?"
Veli njemu Starina Novače:
"Pobratime, kneže Bogosave!
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Jes mi bilo za nevolju ljutu:
Ako moreš znati i pamtiti,
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa naredi mene u argatluk,
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje
Sve uz moja kola i volove,
I za pune do tri godinice
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Ni zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate, oprostio;
Kad sagradi Smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilaet,
Sve na kuću po tri litre zlata,
To je, brate, po trista dukata!
Ko imade, i predade blago;
Ko predade, onaj i ostade;
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatov'o,
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete,
Već pobjegoh do studene Drine,
Pa se maših Bosne kamenite.
A kad dođoh blizu Romanije,
Tu sam turske svatove susreo,
Oni vode kadunu đevojku;
Svi svatovi s mirom prolazili,
Zaostao Ture mladoženja
Na doratu konju velikome;
Ono ne šće da prolazi s mirom,
Već poteže trostruku kandžiju,
Tri su na njoj lule od tumbaka,
Pa udara mene po plećima;
Triput sam ga bogom pobratio:
"Molim ti se, Ture mladoženja,
A tako ti sreće i junaštva,
I tako ti sretnoga veselja,
Prođi me se, hajde putem s mirom,
Vidiš da sam čovek siromašan."
Opet Ture da s' okani neće,
Već me stade većma udarati;
Kad je mene malo zaboljelo,
I ja sam se vrlo ražljutio,
Pa potegoh budak sa ramena,
Te udarih Ture na doratu;
Kako sam ga lako udario,
Umah sam ga s konja oborio,
I k njemu sam onda priletio,
Udarih ga još dva i tri puta,
Dok sam njega s dušom rastavio;
Vatih mu se rukom u džepove,
Kod njeg' nađoh do tri kese blaga,
Pa ih pustih sebi u njedarca;
Otpasah mu sablju od pojasa,
Njem' otpasah, a sebi pripasah;
Ostavih mu budak više glave,
Da čim će ga zakopati Turci,
Pa posjedoh njegova dorata,
Odoh pravo gori Romaniji;
To gledaju svi turski svatovi,
Ne šćedoše mene ni ćerati,
Ja ne šćeše, jali ne smjedoše.
Evo ima četr'est godina,
Romaniju goru obiknuo
Bolje, brate, nego moje dvore,
Jer ja čuvam druma kroz planinu,
Dočekujem Sarajlije mlade,
Te otimam i srebro i zlato
I lijepu čohu i kadifu,
Odijevam i sebe i društvo,
A kadar sam stići i uteći
I na strašnu mjestu postajati;
Ne bojim se nikoga do boga!
