ŽIVOT Neprestano slušam vapaj kô sa groba: Svi su naši dani bede teške ploče; Kako li bi rado pošli tamo, oče, Gde prestaje svaka patnja i tegoba! Večni, kada bi se smilovati hteo, I kada bi želje moga srca znao, Ti me nikad ne bi na nebesa zvao, Ja na veki veka svoj bih šator peo Ovde pokraj reke života i dana, Sve grleći lepe nimfe ispod grana... I kada mi srce zlim strelama rane, Bol bi prošô samo kad se širom luka Raspe behar sjajni iz tvojijeh ruka I kap zlatna sunca na me toplo kane.