PS je uništio fotografiju....

uglavnom "dobre slike" prikazuju jad i bijedu...šta bi da toga nema. nebi bilo dobre slike

Predivno. Nije lako biti fotograf i "uhvatiti" pravi trenutak ma koliko neki pametnjakovići mislili da je dovoljno imati fotoaparat i "štrokat'" i eto ga, nazovi "umjetnička fotografija".

Ivan Cankar?

Usne su se osmehivale kao u deteta koje donosi radostan dar. Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom:''Ostavite me na miru!...Sad mi ne treba!'' Još nije bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa.Kada je čula moje reči,nije se ni pomakla; samo je ruka,koja je držala šoljicu zadrhtala.Gledala me je uplašeno,svetlost u očima je umirala. Od stida mi krv udari u obraze,pođoh prema njoj brzim korakom. ''Dajte,majko!'' Bilo je dockan;svetlosti više nije bilo u njenim očima,niti osmeha na njenim usnama.Popio sam kafu i tešio sam se:''Večeras ću joj reći onu reč,onu dobru reč koju je očekivala njena ljubav...''

Jednom sam poželeo crnu kafu.Ne znam kako mi je to palo na pamet,poželeo sam je.Možda samo zato što sam znao da u kući nemamo ni hleba,a kamoli kafe.Čovek je u svojoj uobrazilji zao i nemilosrdan.Mati me je pogledala velikim,uplašenim pogledom i nije ništa odgovorila.Pust i zlovoljan,bez reči i pozdrava vratio sam se pod krov da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti,srećni i veseli. ''Ruku pod ruku,oboje mladi,jutarnjim suncem obasjani,rosom umiveni...'' Čuo sam tihe korake na stepenicama.Došla je mati; pela se polalko i pažljivo,u ruci je nosila šoljicu kafe.Sad se sećam da jož nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku.Kroz vrata je koso sjao zrak podnevnog sunca,pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije,sva nebeska svetlost sjala je iz njih,sva nebeska blagost i ljubav.

Preselio sam se pod krov,na seno.U to svoje prebivalište peo sam se strmim,polomljenim stepenicama,koje su ličile na lestvice.Namestio sam sebi postelju u senu,a pored vrata stavio sam sto.Vidik mi je bio siv,razriven zid.Zlovoljan,utučen,pun crnih briga pisao sam tada prve svoje ljubavne priče.Silom sam svoje misli odvodio na bele drumove,na cvetne livade i mirisna polja,samo da ne bih video sebe i svoj život.

Pre petnaest godina došao sam kući i ostao kod kuće tri nedelje.Za sve to vreme bio sam utučen i zlovoljan.Stan nam je bio turoban,u svima nama je bilo čini mi se ,nešto teško,odvratno,kao vlažna senka.Prve noći spavao sam u sobi; s vrmena na vreme bih se probudio i video u mraku da je mati ustala iz postelje i sedi za stolom.Sasvim mirno,kao da spava;dlanove je pritiskivala na čelo,belo lice joj se sijalo,iako je prozor bio zastrt i napolu nije bilo ni meseca ni zvezda.Pažljivo sam oslušnuo i razaznao da to nije disanje u snu,nego mukom prigušeno jecanje.Pokrio sam se preko glave;ali kroz pokrivač pa čak i u snu ,čuo sam njeno jecanje.