Usne su se osmehivale kao u deteta koje donosi radostan dar. Ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom:''Ostavite me na miru!...Sad mi ne treba!'' Još nije bila na vrhu stepenica; video sam je samo do pojasa.Kada je čula moje reči,nije se ni pomakla; samo je ruka,koja je držala šoljicu zadrhtala.Gledala me je uplašeno,svetlost u očima je umirala. Od stida mi krv udari u obraze,pođoh prema njoj brzim korakom. ''Dajte,majko!'' Bilo je dockan;svetlosti više nije bilo u njenim očima,niti osmeha na njenim usnama.Popio sam kafu i tešio sam se:''Večeras ću joj reći onu reč,onu dobru reč koju je očekivala njena ljubav...''