Jednom sam poželeo crnu kafu.Ne znam kako mi je to palo na pamet,poželeo sam je.Možda samo zato što sam znao da u kući nemamo ni hleba,a kamoli kafe.Čovek je u svojoj uobrazilji zao i nemilosrdan.Mati me je pogledala velikim,uplašenim pogledom i nije ništa odgovorila.Pust i zlovoljan,bez reči i pozdrava vratio sam se pod krov da bih pisao o tome kako su se voleli Milan i Breda i kako su oboje bili plemeniti,srećni i veseli. ''Ruku pod ruku,oboje mladi,jutarnjim suncem obasjani,rosom umiveni...'' Čuo sam tihe korake na stepenicama.Došla je mati; pela se polalko i pažljivo,u ruci je nosila šoljicu kafe.Sad se sećam da jož nikad nije bila tako lepa kao u tom trenutku.Kroz vrata je koso sjao zrak podnevnog sunca,pravo majci u oči; bile su krupnije i bistrije,sva nebeska svetlost sjala je iz njih,sva nebeska blagost i ljubav.