Ključni razlog opšteg nezadovoljstva u BiH nalazi se u činjenici da postojeću BiH utemeljenu Dejtonskim sporazumom (zato je svi i zovu „dejtonskom“ bez obzira na simpatije ili antipatije) retko ko među njenim stanovnicima iskreno doživljava kao svoju zemlju. Dajući podršku postojećim nacionalnim političkim elitama, u nedostatku boljih, Srbi, Bošnjaci i Hrvati se, zapravo, ponajpre mogu predstaviti kao tri razroka oka na jednoj glavi, pri čemu ono srpsko gleda na istok, hrvatsko na zapad, dok je ono srednje, bošnjačko, zagledano samo u sebe, s tim da se počesto sumnjičavo okreće, čas na levu, čas na desnu stranu. Pošto je, dakle, takva spodoba osuđena da se kreće bez jasnog pogleda, sve pipajući rukama ispred i pored sebe, kako se ne bi stropoštala, našle su se osobe koje su je i stvorile i ubedile da joj pomažu tako što je za ruke pridržavaju pokazujući joj put, dakako, onaj put kojim oni smatraju da ovaj čudovišni bosanski Frankeštajn treba da se kreće. Čudovište se nekako i kreće dok ga njegovi vodiči/st(v)araoci s razumevanjem drže za ruke, s tim da ga, istovremeno, neprestano opominju da sva tri oka drži zatvorena, jer se, po njihovom ubeđenju, spodoba tako neće uplašiti prostora kroz koji ga vode. Ali, čim vodiči/st(v)araoci požure, po nekoj njihovoj potrebi, pa svoje „čedo“ naglo trgnu za ruku, a ono instinktivno otvori sva tri oka, pa i samo u strahu zadrhti - zemlja ispod njih se tako zatrese da, u isti mah, svi pretrnu od straha da se ne stropoštaju. Tim pre što pogotovo vodiči/st(v)araoci i sami osećaju da je ta zemlja toliko rovita da se u nju može propasti i pri malo snažnijem tresku. Možda se ovaj pokušaj metaforičkog prikaza stanja u kojem se već godinama nalazi BiH može učiniti suviše grub, imajući u vidu trinaestogodišnje „napore“ stranih tutora da bosanskog Frankeštajna nekako načine sposobnim za samostalan život. No, posle brojnih operacija i različitih vežbi, tutori i dalje ne veruju da će njihovo „čedo“ moći da preživi samo bez njihove pomoći u lokalnom političkom okruženju. Zato, svesno ili ne, upravo su stranci, što na privremenom radu u BiH, što kao povremeni gosti, najverniji pobornici ovog metaforičkog prikaza. Oni (ne)svesno održavaju u životu bosanskog Frankeštajna kao kakvo mitološko biće, a da, s druge strane, ne znaju kako da svoju dragu spodobu prilagode za samostalan život. Pri tome, oni (ne)namerno previđaju samo jednu „sitnu“ činjenicu: tom biću nikada nisu ni dali pravu priliku da se brine samo za sebe. No, izgleda da sada kod vodiča/st(v)araoca polako sazreva svest o tome da svoju dragu spodobu treba pustiti da korača sama, s tim da joj se vodiči/st(v)araoci nađu uvek pri ruci, u slučaju da spodoba negde posrne. Izgleda, u stvari, da su konačno vodiči/st(v)araoci malo ohrabrili i sebe i svoje „čedo“ da se ono može malo slobodnije samo kretati, no i dalje ne znaju kako da zaleče urođenu razrokost kod bosanskog Frankeštajna. Oni su, zapravo, uvereni da ta „boljka“ u budućnosti može predstavljati veliki problem za zdravlje njihove drage spodobe; tim pre što i neki među njima - pored međusobno različitih, a ponekad i suprostavljenih pogleda - primećuju kod sebe prve simptome razrokosti.