Pa prema bivšim zakonima SFRJ postojalo je stanarsko pravo koje se sticalo mislim nakon 10 godina provedenih u stanu.Isto postojalo je i pravo održaja na zemljištu tj. ukoliko koristiš i obrađuješ tuđu zemlju te redovno izmiruješ obaveze prema državi (porez) ,to zemljište može preći u vlasništvo onog ko je koristio a ne onog starog vlasnika.Nešto slično je bilo i sa zakupom poslovnih prostorija pa iz tih razloga niko nije pravio ugovor o zakupu duže od 5 godina. U konkretnom slučaju stanar koji je živio u stanu vlasništva Vrhbosanske nadbiskupije je stekao stanarsko pravo a koje je zakonom izravnato sa vlasništvom.Uopšte nije važno sa čime se bivši stanar bavio i šta mu je bilo zanimanje jer takvih zanimanja ima i danas samo za druge države i drugačija društva (politička i ekonomska). Problem je što taj stan nije dobrovoljno ni u onom društvu dat od pravih vlasnika nego je to urađeno prisilom od tadašnjeg uređenja.Teško je sada ispraviti sve greške koje je uradila ondašnja vlast.