Soko sidi na stini studenoj, kolje zmije po gori zelenoj, iznad sinja mora latinskoga, više Splita, grada bijeloga. Ne da zmijam blizu pristupiti ni na tiće svoje udariti, već ih tira gori u planine, dino im je misto od starine. Nije ono soko, tica siva, koji zmaja proždiraše živa, većno tvrdi grade na kamenu, Klis bijeli zazvan po imenu, koji brani bijele gradove, oko mora kule i dvorove od Turaka, carevih junaka, a najveće od silnih Bošnjaka.