Razgovori koje su prošle sedmice pokrenuli Sjedinjene Države i Evropska unija možda će proizvesti neku deklaraciju i skromna poboljšanja u nezgrapnom mehanizmu kroz koji tri konstitutivna naroda sarađuju, ali to neće suštinski izmijeniti podijeljenu stvarnost zemlje.
Bosna mora da se pomiri s tim kakva je, a velike sile moraju da nastave da podržavaju i najmanji napredak.
Za početak, potrebno je da se što prije ukine položaj visokog predstavnika, pod uslovom da taj potez sa sobom ne nosi prevelik rizik.
Bosna potom može da se pridruži ostalim balkanskim zemljama u redu pred vratima EU i NATO-a.
Bruxelles ne smije da dozvoli da proces proširenja izgubi zamah zbog ekonomske krize i sporenja oko Lisabonskog ugovora.
Uz to Bruxelles mora da bude blagonaklon kada je riječ o zahtjevu Bosne za ukidanje viza.
Većina bivših jugoslovenskih republika dobit će to pravo i Bosna ne smije da ostane po strani.
I najzad, međunarodne finansijske instucije Bosnu se moraju da drže na oku.
Zemlji od 4,5 miliona stanovnika i ne treba mnogo pomoći u poređenju s nekim drugim kriznim područjima, ali posljedice škrtosti bi mogle biti mnogo teže nego drugdje.
Činjenica da skoro 14 godina po okončanju rata BiH i dalje treba tako obimna podrška međunarodne zajednice trebalo bi da podstakne na razmišljanje.
Ako jedna evropska država, kojoj su članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u na dohvat ruke, tako teško prevazilazi prošlost, čemu se mogu nadati zemlje koje izranjaju iz rata u mnogo nestabilnijim dijelovima svijeta, pita se Financial Times, prenosi BBC.
