Njena ispovijest: Večeras sam pomislila da se moj muž čudno ponaša. Ranije smo se bili dogovorili da ćemo izaći u restoran na večeru, i malo prošetati. Ovih sam dana bila plaho zauzeta na poslu, pa sam pomislila da nije ljut na mene zbog toga, ali nije mi to ni spomenuo. Razgovor nam je čitave noći teško išao, pa sam predložila da odemo na neko tiho mjesto da porazgovaramo. Pristao je, ali i dalje nije bio razgovorljiv. Upitala sam ga šta nije u redu; odgovorio je: „Ma ništa, sve je ok.“ Pitala sam ga jesam li ja šta kriva. Rekao mi je da mu nije ništa, da nema to veze s mnom i da se plaho ne brinem. Na putu kući, rekla sam mu da ga volim. Malo se nasmiješio, i nastavio voziti. Ne znam šta mu je, zašto mi nije rekao da me voli... Kad smo stigli kući, osjetila sam se kao da sam ga izgubila, jer nije ništa htio da ima s mnom. Samo je tiho sjedio, i gledao TV. Izgledao mi je jako udaljeno i odsutno, pravo me zabrinuo. Napokon, kad više nisam mogla izdržati taj pritisak i tišinu, otišla sam u krevet. Nakon 15 minuta i on mi se pridružio. Ali i dalje sam osjećala da mu misli nisu s mnom, i da ga nešto zaokuplja. Zaspao je, a ja sam u tišini – plakala. Ne znam šta da više radim. Skoro sam sigurna da misli na neku drugu. Moj život je propast... Njegova ispovijest: Motor mi se pokvario...ne znam šta mu je.