Sinoć, kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imama; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kad se šeće i plećima kreće... - Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!... Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti đule zalivati ode; S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste Rasplete joj one pletenice guste, Zamirisa kosa ko zumbuli plavi, A meni se krenu bururet u glavi! Malo ne posrnuh, mojega mi dina, No meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, Niti haje, alčak, što za njome crko'!... Aleksa Šantić, 1903.
Dok slušam Eminu, malo mi fali da zaplačem. Posebno onaj dodani dio.... "Umro stari pjesnik, umrla Emina, ostala je pusta bašča od Jasmina"
jasmina (malo J) Nije nikakav Jasmin. :)
Prikaži sve komentare (42)