- Negde mi je, neko, sve naštelio da gore ne može biti: umesto da uzmem pušku i budem sa svojima, meni u ratu zapali kramp, sekira i neprijatelj. Četiri godine sam cepao drva po Goraždu, kopao grobove, kopao rovove, bio rob, bio tučen, maltretiran, gledao kako mi bomba raznosi stan i često priželjkivao da jedna od onih srpskih granata sa brda klepi mene. Ali nije, moja braća su slabo nišanila - smeje se Željko, malo od muke, malo \"onako\"... Sreo sam ga onomad u Dobrunu, gde je nadničio nekom srpskom gazdi, a potom zajedno sa višegradskim prijateljima seo pred prodavnicu da popije pivo i seti se nekog od onih dana kad je on bio dole u Goraždu i kopao rovove, a oni bili na drugoj ratnoj strani, gore u brdima i nišanili u rovove Molim vas, pomognite mi da nađem jednu osobu koja je najviše pomogla mom sinu da preživi u goraždanskom paklu. Ona je doktorica, dečji pedijatar, zove se Minheta Pašić i danas ima oko 55 godina. U ratu je ostala bez muža, a posle rata negde je otišla