Jovan Ducic Kraj slomljenog mača Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača, Na poljima rodnim braneći ih časno, Kitio si cvećem svakog osvajača, Pevajuć mu himne,bestidno i glasno. Slobodu si večno ,zakržljala raso, Čekao da donesu tudji bajoneti, Po gorama svojim tudja stada paso, Jer dostojno neznaš za slobodu mreti. Pokaži mi redom viteze tvog roda, Što balčakom sruku slomiše ti lance, Gde je Karadjordje tvojega naroda, Pokaži mi tvoje termopilske klance. Sa tudjinskom kamom si puzio po blatu, Krvološtvom zvera,pogane hijene, Da bi mučki udar sledja dao bratu, I ubio porod u utrobi žene. Još bezbrojna groblja zatravio nisi, A krvavu kamu u nedrima skrivaš, Sa vešala starih novi konop visi, U sumraku uma novu gazdu snivaš. Branio si zemlju od nejači naše, Iz kolevke pio krv nevine dece, Pod znamenje srama uz ime ustaše, Stavio si Hrista,slobodu i svece. U bezumlju gledaš ko će nove kame, Oštrije i ljuće opet da ti skuje, Čiju li ćeš pušku obesit o rame, Ko najbolje ume da ti koma