ован Дучић: СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно. Слободу си вечно, закржљала расо, Чек’о да донесу туђи бајонети, По горама својим туђа стада пас’о, Јер достојно не знаш за Слободу мрети. Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карадјордје твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце.