Zar opet?! Stvarno nema smisla, moraću da obratim pažnju😚. A reci koliko je super kad tako malo podetinjiš 🤪 Danas mi je baš neko prosledio neki tweet koji me je brzinom svetlosti vratio u neko bezbrižno vreme, parafraziraću:"
Da mi je samo da se vratim na par dana u ono vreme.. Popodneva smena, keva ostavila doručak na stolu, poruku I pare za užinu pored, na tv-u ide Vladeta Janković, nešto o antičkoj Grčkoj, čekam "Metlu bez drške" i Diznijev crtać pa da trčim u školu koja mi je na 200 metara.. ".. Tačno mogu da vidim sve to, osetim mirise, sećam se apoena i novčanica, detalja iz poruke, ma svega... Baš me onako dojmio taj status...
Potpuno te razumijem, i mene tako mnogi slični statusi, slike, pjesme vrate u to bezbrižno doba, odmah se svega sjetim pa me obuzme sjeta i žal za tim bezbrižnim danima…
Kod mene je to slučaj sve češće i češće... Nedavno sam bio u kraju gde sam često boravio u detinjstvu, na reci gde sam naučio da plivam, toliko sam bio opijen i toliko nisam bio sav svoj, da sam dobio ozbiljne kritike da se trgnem i priberem.
Sve sam to nešto pripisivao žalu za ljudima kojih više nema, ima i toga, prilično, ali nije samo to, u pitanju je žal za nekim sporijim tempom, životom gde je sve imalo više smisla, međuljudskim odnosima koji se neće vratiti, nikad više..
Kod tebe je to baš intenzivno, ja malo bježim od potpunog prepuštanja sjećanjima, teško mi pada, baš se rastužim. Najviše zbog ljudi kojih više nema, ali i one spoznaje da je sve moguće i da ti je svijet na dlanu.
Pa ono, nije da je baš-baš intezivno ali se desi. Okidač je u osnovi sećanje na neke drage ljude i žal što nisam bio više sa njima. Ali, dosta sa takvim temama... Jesi mi se rasanila?
