Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške Gore, gledam tako a u duši lom. Tu je nekad, kažu knjige - bilo more, čekalo me pa presušilo. Rođeni sam moreplovac ko Magelan, il još bolje ko admiral Kuk. U ravnici usred njiva gubim elan, nasukan u žitu morski vuk. Mog mora nema i ne znam šta da radim, moj stari kaže da ni Dunav nije loš. Mog mora nema, al ja živim u nadi, da možda, ipak, negde srešćemo se još. Život mi je zato gorak kao tonik, tuga moja bez kraja i dna. Al na sreću tu je Mesec svetionik vodi me kroz plave vode sna. O, gde baš mene da tako nešto snađe, Ovo je priča i za suze i za smeh. Poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora, to je izuzetan peh.