Aaaaa, glupili ste balije ! Ko konji.Smjesna su mi vasa \'\'koprcanja\'\' Evo malo poduke... Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimaj tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego i najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči, prestaje da bude narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik naroda tare o jezik drugih naroda. Dva naroda, milo moje, mogu se biti i miriti. Dva jezika nikad se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu, izmešaju, oni su kao dve vojske u bitki na život i smrt. Dok se god u toj bitki čuje i jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, a kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan ili dva, kao bitka, među vojskama, niti godinu-dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, jezik tvrđi od svakog bedema. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova, ostaje narod. Posle izgubljenog jezika, nema naroda. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kad ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima, i neka samo slušaju. Tamo gde odzvanja naša reč, gde se još glagolja, i gde se još, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj čedo moje da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narodi su ti koji ostaju, pa će se tako osvojen deo zemlje i naroda kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu. JOS MALO PODUKE.... Stefan Nemanja...Veliki župan postao je 1169., a osamostalio je srpsku državu 1180.godine. Kada je utvrdio državu, i veru pravoslavnu u državi, tada, po primeru svoga sina Save, primi monaški čin u manastiru Studenici 1195. godine i dobije ime Simeon. žena njegova Ana takođe primi monaški čin, dobije ime Anastasija i povuče se u ženski manastir. Njegova žena, Ana, bila je ćerka grčkog cara Romana IV. Posle dve godine inočestva u Studenici Simeon ode u Svetu Goru. Tu se nastani najpre u manastiru Vatopedu, zajedno sa Savom. Otac i sin provodili su dane i noći u molitvi. Tu su sagradili šest paraklisa: Spasitelju, Besrebrenicima, svetom Georgiju, svetom Teodoru, Preteči i svetom Nikolaju. Kupe ruševine Hilandara i sagrade divan manastir, u kome Simeon poživi samo osam meseci pa skonča. Kad je bio na izdisaju, Sava ga, po njegovoj želji, položi na prostu rogozinu. Sa očima upravljenim u ikonu Bogomatere i Spasitelja blaženi starac izusti ove reči: \"Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda!\" I preseli se ka Gospodu 13. februara 1200. godine. Davno li to bjese ? Benjamin Kalajj je bio juce, i imao je covjek nekakvih planova ovdje .A kakvih ? Pa pokusajte skontat ! Ako ste uopste u stanju da iole objektivno razmisljate .U vasim glavama je teska konfuzija ! Eto, draga moja daleka rodbino , naucite nesto o svojoj istoriji !