Vidim ja vi ne mrzite Voju svog, pa da vam nešto ispričam. Bijo ja u Crnoj Gori (ko je nazva crna, duša mu crna), Ulcinj grad. Tri dana mi trebalo da dođem na mom doratu Miloradu. Ja kolika je srbija! Lepa ova Gora skoro ko šumadija al neki čudni srbi tamo žive, i crkve im čudne a da ne pričam o molitvi. Dođem ja na plažu a ona puna junaka, jedrih srpkinja i nejači. Jedva nađo mesto za ćebe i odjednom nikog oko mene. Prisustvovah čudnom običaju crnogorskom. Svi se uhvatiše za noseve (kod nas u Jagodini to radimo samo kad ga otresamo) i napraviše mesta Voji, valjda prepoznali prvog u junaka i odaše mu počat – čudan ali godi. Onda me potjera i ja ti brzo u more (brat Srblje kaže da to nedaju u hrvatskoj). Ispišo se ja momački i kad sam već tu malo glavu zaburim. HA, posta celo more slano kako se junačina olakša! Znam da ćeme Srblje kritikovat što ne širim mržnju ali sam moro ispričat.