Podseća me ova vest na završetak "Na Drini Ćuprija": "Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može.
Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga svega. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima."
Razlika je to što je Alihodža bio dobar čovek, emotivac, nije mogao da preboli uništenje mosta od strane austrougarske vojske, pa je predao svoj duh Bogu sa pogledom/mislima na most, dok će Bošnja umirati od žeđi, gladi i trovanja ugljen monoksidom, uz pogled/misli na Trebevićku žičaru.
@QueenMimi A reci što gađa pravo u levu srčanu pretkomoru? Strmina se primače njegovom licu. Sećam se da sam, posle prvog čitanja, odmah otišao da se napijem kao svinja, nije hteo bol iz grudi.