{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


"Haško tužilaštvo će dokazati Karadžićevu optužnicu"

S
4.11.2009. u 15:25
0
5
"Haško tužilaštvo će dokazati Karadžićevu optužnicu"
0
"Haško tužilaštvo će dokazati Karadžićevu optužnicu"
Sonja Biserko
Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, za BIRN – Justice Report govori o problemu procesa suočavanja s prošlošću, forsiranju Srbije na “relativizaciji zločina” u regionu, kao i o opasnosti od neupoznavanja mlade generacije s istinom o događajima koji su se desili tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije.
Koliko Srbija danas radi na procesu suočavanja s prošlošću?

Mislim da taj proces nije bilo moguće ni početi, bez obzira na činjenicu da su mnoge grupe i pojedinci radili na tome... bilo kroz organizaciju konferencija, panela, štampanje knjiga, snimanje dokumentarnih filmova, što je sve svakako vrlo značajno za sam proces suočavanja.

Međutim, proces nije ni počeo na tom državnom nivou, upravo zato što je raspad Jugoslavije takoreći trajao do prošle godine, što Bosna i Hercegovina nije konsolidovana kao država i, treće, što Beograd, odnosno Srbija, i dalje nastavlja “rat” drugim sredstvima. To znači da Srbija i dalje opstruira konsolidaciju Bosne i Hercegovine kao države jer želi da sačuva svoj ratni plen koji se zove Republika Srpska i da eventualno dobije deo severnog Kosova.

Sve dok to traje, Srbija neće želeti da učestvuje u jednom takvom procesu, jer ovo sve što radi danas, na tom nivou prerade prošlosti, jeste relativizacija i prebacivanje odgovornosti na ono, kako oni kažu, “konspiraciju Zapada i na separatističke republike Sloveniju i Hrvatsku”.

Sve što se radi u Srbiji – od izdavaštva, školstva, Akademije nauke i umetnosti, znači svih institucija koje su relevantne za organizovanje sećanja i stvaranja tih relevantnih tačaka koje su užasno važne u pravljenju okvira sećanja na nedavnu prošlost – ide u suprotnom pravc!

Srbija je kao država, a rekla bih i društvo, pogotovo posle presude Međunarodnog suda pravde u Haagu 2007. godine, apsolutno neangažovana na tom procesu, i to je državna strategija. To uopšte nije vezano za ovu ili onu vladu! U tome učestvuju svi oni koji su učestvovali u definisanju tog projekta, koji su pomagali projekat, a sada ga opravdavaju svim tim naučnim, ili kvazinaučnim, izdanjima i istraživanjima.

Da li bi možda regionalni proces sauočavanja s prošlošću mogao brže i bolje da se odvija?

Po mom uverenju, regionalno suočavanje nije moguće zato što se radi o sedam novih država. Svaka od njih ima drugačiji istorijski kontekst i hronologiju događaja, a u svakom od tih slučajeva Srbija je bila glavni akter.

Mislim da je najpre potrebno da se napravi nacionalna komisija u svim zemljama koje su nastale iz stare Jugoslavije. Svaka od njih ima složen problem, zato što u svakoj zemlji živi jedna ili više nacija koje su učestvovale u ratu. U Hrvatskoj imamo Srbe i Hrvate, u BiH imamo tri naroda, a na Kosovu imamo Srbe i Albance. To je ona najprostija podela, ali ona zapravo određuje karakter tih komisija.

Možda je neka regionalna komisija potrebna na kraju svega toga, ali bez uvažavanja onoga šta je bila Jugoslavija i bez svega onoga šta je Jugoslavija predstavljala, kao i bez uvažavanja tog procesa pripreme za rat, nije moguće napraviti pravi okvir za suočavanje. Onako kako se do sada ide, ili kako je do sada išlo, uglavnom je depolitizovano i bez konteksta.

Takođe, izdvajati samo poginule, ili žrtve, nije dovoljno. Treba ispitati taj kontekst rata: kako je došlo do njega, šta je bilo za vreme, a šta posle rata. Mislim da su to užasno važni pristupi u razumevanju onoga šta se desilo i mislim da se tu vrlo jasno može videti politika Beograda u odnosu na, na primer, Bosnu i Hercegovinu.

Koliko nehapšenje Ratka Mladića utiče na proces suočavanja s prošlošću u regionu?

Ratko Mladić jeste važan optuženik za ceo taj proces, međutim, kada se radi o Srbiji, možemo reći da uticaj rada Haškog tribunala na srbijansko društvo skoro ne postoji. Odlazak, ili neodlazak Ratka Mladića u Haag, mislim da neće imati nekog većeg uticaja na čitav proces suočavanja.

Prošle godine kada je uhapšen Radovan Karadžić – a očigledno je država znala gde je, jer je uhapšen na jedan vrlo slikovit način, uz veliku pompu koja je pratila otkrivanje njegovog identiteta – tri meseca mediji u Srbiji su prikazivali kako je on maltene ismejao ceo svet tu pred nosom, i više se pažnje posvetilo njegovom tajnom životu, njegovim “moćima i sposobnostima” nego što se govorilo o optužnici i o onome za šta je on, u stvari, odgovoran.

To je bila jedna vešto plasirana priča, bez obzira što je on otišao u Haag. Vrlo brzo posle toga imali smo snimke iz nekakve kolibe u Beogradu u kojoj je on svirao ispod svoje fotografije, imali ste palačinke a la Karadžić po beogradskim restoranima – što upravo pokazuje da celo srbijansko društvo faktički učestvuje u tome!

Međunarodna zajednica ni jednog momenta nije stvorila mehanizme koji bi primorali Srbiju da presude Haškog tribunala – bez obzira da li su one kompletne ili ne – obradi sa svojom javnošću, odnosno da ih prezentira javnosti na pravi način i time olakša saznavanje onoga što je bilo i zašto je danas Srbija u takvoj situaciji. To samo pokazuje da u Srbiji nikada nije bilo pravog distanciranja od politike koju je vodio Slobodan Milošević i da je njegova politika nastavljena drugim sredstvima!

Imamo primer i suđenja Radovanu Karadžiću, koje se, po mom mišljenju, danas dobro opstruira i prolongira... Na sve moguće načine on se pokušava ponašati... ili bar njegova odbrana pokušava da ga uvuče u ponašanje Vojislava Šešelja ili Slobodana Miloševića. I to je ta strategija Beograda: da opstruira sud, da ne dâ arhivu i da vrši pristisak na svedoke.

Ipak, mislim da je Karadžićev slučaj drugačiji. Haški tribunal sada ima jedno iskustvo, a mislim da ima i dovoljno materijala pomoću kojih će lako dokazati sve navode u optužnici.

Koliko takav odnos prema prošlosti može da bude opasan za mlade generacije u cijelom regionu?

Po meni je najveća opasnost za mlade generacije koje rastu, a koje su rođene nakon svih tih ratova. One, naravno, nisu odgovorne za to, ali nisu ni upoznate sa činjenicama. Mladi ljudi su uglavnom isfrustrirani jer žive u totalnoj besperspektivnosti i reaguju na jedan način koji manifestuje samo nasilje i nezadovoljstvo, i to je ono što se svakodnevno događa u Srbiji.

Ono što je takođe loše za mlade generacije u regionu jeste to što one ni jednog trenutka nisu dovedene u situaciju da zajednički bilo šta promišljaju o regionu, jer ih upravo sadašnje političke elite drže razdvojene. Ne smemo zaboraviti da taj region ipak diše neku svoju zajedničku, regionalnu priču koja datira još pre Jugoslavije, ali i za vreme i posle Jugoslavije.

Moramo da shvatimo da živimo na istom prostoru, da govorimo jezike koje svi razumeju, kao i da imamo zajedničku kulturu, uostalom. U regionu postoji suštinska potreba, naročito kod mladih ljudi, da se komunicira. Toga na nekim nivoima već ima. Međutim, u toj komunikaciji potrebna je ipak i priča o istini. Jer nedavna prošlost će se pojavljivati u situacijama kad najmanje očekujemo. Prema tome, važno je dugoročno raditi na projektu utvrđivanja istine i onoga što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina.

Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: