Zelim da se zahvalim piscu na hrabrosti da napise istinu. Hvala vam na hrabrosti g. Gagula, vas zivot ima smisao, istina mora biti recena. Procitao sam knjigu, nevjerovatno je koliko je zla skriveno u ljudima i ceka pravi trenutak da izadje. 1992 je vrijeme strasnih zlocina u malim sredinama.

Cuo sam za ovo:pamti pa vrati.Mladji narastaj je suroviji od proslog. Zivot ih je naucio da nije dobro oprostiti. Zrtve su zasluzile da im se vrati zlo za zlo, dobro za dobro.Bude li doslo do osvete, biilo bi drugacije, snage nisu iste kao prije.Nema vise JNA, nit ce se okruzne drzave mijesati u bilo kakve sukobe.To je realnost, koja se ne moze zaobici. Da se nikada ne zaboravi, ono sto su ljudi dozivjeli u tom ratu. Covjek pise bez ikakve mrznje, pise o istin, koja se ne moze sakriti, niti izbrisati iz istorije.

“Od 3. maja do 27. maja smo bili zatvoreni na aerodromu Batajnica u jednome zdravstvenom zavodu, u podrumu dolje. Bili su neki mali prozori ali su oni bili pokriveni dekama, tako da smo stalno bili u mraku. I tu je svaki dan bilo maltretiranje, udaranje, iživljavanje na svaki mogući način. Nije bilo vremena za spavanje, pogotovo nije bilo prilike ni za kakvu higijenu koja bi se odnosila na kupanje. Svako jutro kada trebamo otići u toalet da se tamo umijemo, morali smo poljubiti sliku Draže Mihajlovića i kazati dobro jutro, đenerale, pa tek onda ići u WC. Sva ta kretanja iz te sobe, preko hodnika do WC-a su praćena raznim udarcima”, posvjedočio je Tihić u izjavi za Radio Slobodna Evropa.