7. Elegir los trajes

Ode Bratjen kamperom kroz prašinu, a Izabela pravo u dnevni boravak, gdje je bila proba kostima. Tu se malo zabavi i maskira se u Ciganku, a to je njoj odlično pristajalo, jer je odmah uzela da pleše i tandara defom, a bi se i na sto popela da nije bio zatrpan kostimima. Likom je došla takva da je bilo milina gledat, od nekakve dragosti sve čovjeku dah zastaje. Znao sam da na tom maskenbalu neće bit ljepše cure od moje izabele. Dona Ana je zapikirala da bude ananas, a dona Vukosavi je naumpalo da bude Čarli Čaplin, pa su morali doć krojači da joj prošire kostim.

Kad se dona Ana i Izabela povuku u svoju sobu, dona Ana posjedne Izabelu preko puta sebe i kaže joj da se ubuduće ima ponašat oprezno i da se ne smije više od nje odvajat. Al to se odmah vidjelo da je pogriješila u pristupu, i da je Izabela neće poslušat. Onda dona Ana okrene s druge strane, pa joj počne pričat o Bratjenu šta je sve saznala, da je on nekakav strani špijun, i da mu pola grada radi o glavi, ali se boje da ga otvoreno napadnu jerbo ne znaju ko stoji iza njega i ko mu je dao dozvole da vršlja okolo i zabada nos gdje mu nije mjesto. Tu se Izabela pobuni i krene da ga brani, ko biva da je on haman Žak Kusto, ali dona Izabela na to poludi i počne vikat šapatom, da je ne čuju domaćini, kako je Izabela naivna i lakovjerna i da će je sutra vratit kući, ako ne obeća da se više neće viđat s onim Bratjenom. Izabela obeća teška srca, al ja mogu potpisat da od tog obećanja nema ništa.

Utom mi i telefom zazvoni. Ja onako ugruhan i još u šoku ne razmišljajući se javim. Kad ona moja prokleta svastika Solazur. Ona ni pet-ni šest, ni za zdravlje me ne pita, već odmah udari po Marabunti. Od svega što mi je izrafalala ja sam samo zapamtio da je Končiti ljekar reko da ne smije više jahati, od čega ona nije mogla prestat plakat dok joj nije došla Marabunta i počela je zasmijavat imititrajući Pepita, koji se u taj čas pojavi na vratima s cvijećem, i kad to vidi baci buket i kući, a Marabunta poleti za njim i padne niz pomoćne stepenice. Dok sam se nje kutariso moja ti se Korazon de Toba calcarea već završila. Šta ću sad, valja mi fatat reprizu. Zato ću ovdje završit, pa mi vam se javit kad pregledam reprizu. Salud.

Izvinite dragi zemljaci, sinoć mi je promakla repriza, a vjerujte da nije bilo hotimično i s mojom voljom. Smjestio vam se ja u fotelju, primako sebi sve ovo moje što mi treba, i baš kad će počet repriza, a meni vam, da izvinete, prituži. Presječe me u stomaku, i ja poleti-potrči, i jedva vam stignem da se ne osramotim. Eto tako vam je sa mnom bilo, a sad kad sam vam se lijepo izvinuo mogu preć na četvrtu epizodu. Svakako se onoj nije ni imalo puno šta dometnut.

Uglavnom, krenu Ti oni svi na maskenbal, i nisu se dugo vozili kad eto ti pred njih nekakvih rendžera, ali ne znaš jesu li i oni maksnebal, ili je u tom kraju takav zakon. Nešto sam o tom čuo, ali neću ništa pisat, jer sam zamoljen da ne pominjem politiku, a i kad bih je pomenuo ima ko to čita i ko izrezuje, pa da ne gubim vrijeme. Helem, prođu Izabela i dona Ana i dona Vukosava i Momčilova Ljuba te neke dvije-tri kontrole, i eto ih u u koloni auta, a u koloni sve sami džip, mercedes, audi... Malo idu pa stanu, idu pa stanu, sve mic po mic, dok ti ne stigoše pred neku rulju, sve djeca neka, mašu zastavicama, a na zastavicama slika nekog čovjeka i s druge strane još nešto, ali ne vidjeh dobro, stade ona njihova limuzina i oni izađoše iz nje pravo na crveni tepih ko da će sad na dodjelu Oskara. Vrište ona djeca, biće da ih je pokupilo s nastave pa sretna, a crveni tepih krene nizbrdo, pa preko nekog mostića, pa u neki ko zamak na nekom ostrvu, nisam znao da i toga ima u starome gradu, gradu Višegradu. Unutra reflektori, drma muzika, gužva i gungula, a sve pod maskama. Da imam usporeni snimak pa da vam mogu dat tačan spisak, al i ovako neće bit malo: gusare i mornare ne isplati se ni brojat, Ciganki i trbušnih plesačica hejbet, podosta je bilo četnika i partizana, i nekakvih vojvoda u nošnjama, al to nisam siguran je li bila posluga i kelneraj, ili su i to zvanice na maskenbalu, pa onda sam vidio dva Napoelona, tri Njegoša, pet-šest Vukova Karadžića, dva Tita i jednu Jovanku, e sad ne znam je li se neko ono bio maskiro u Valtera, ili je ono glavom i bradom bio Bata Živojinović, ali da ne dužim, Izabelu povuče mladost, a Izabela dona Anu, te ti se njih dvije zapute prema bini odakle je najjača muzika i najjače svjetlo dolazilo. Utom Izabelu neka ruka ćapi oko one narukvice ali u isti čas tu pukne top, ugase se sva svjetla i krene vatromet.

A kad vatromet prestane i opet se upali svjetlo, okreće se dona Ana oko sebe, ali Izabeli ni traga. Majci srce da prepunke, a ni meni nije svejedno. Tako je jednom isto nesto Zajka, kad smo radili na gradilištu, pa pukla fosna pod njim i on propo u rupu s krečom. Sreća da je bila prazna, inače ga ne bi više brico Gagula vidio. Al da se ja vratim na Korazon de Toba calcarea. Dona Ana sva izvan sebe, a Čarli Čaplin izvadio mobitel i dere se u njega, ali dabogda da iko čuje. Domalo, nije prošlo ni pola pjesme, okupiše se oko njih neki vampiri i među njima Aladin, u koga se bio Andrej maskiro. Onaj jedan vampir, biće da je to Momčilo, mrmlja nešto u rukav jedne ruke, drugom se drži za uho, dok ti ne klimnu glavom i kroz one maškare pa pravac obala. A cijela ekipa za njim.