30. Rastro de las luces verdes

Ja mu fino kažem da ne gledam više tu glupost i da pita moju svastiku za to, ona ima kući svesku u koju piše sve bolesti od kojih je Marabunta bolovala. Ja se sjećam samo da je bila slijepa, pa je progledala kad je doktor Hijacinto operisao, onda je imala vanmateričnu trudnoću na lijevom bubregu, onda je imala potres lakšeg mozga, onda su joj ultrazvukom razbijali meniskus na ramenu, onda je pala s konja Herera u trećem mjesecu trudnoće pa je izgubila pamćenje i nije se mogla sjetit ko je otac djeteta, onda su joj lafroskopski tretirali bulimiju tupim laserom pa se derala ko jarac, i još bih ja tako nabrajao da me majstor nije prekinuo i objasnio da ne pita za simptome u Marabunte nego u televizoru. Tu ja njemu objasnim da najbolje radi kad se okrene na kant. Onda on mene pita šta radi kad ne radi najbolje. Ja mu kažem da se malo malo zamrači slika i zamuti. Pita on jesam li probao da zamijenim kanal ili naočare kad se dogodi. Ja mu objasnim da naočare ne nosim, osim za čitanje, a fala bogu serije s titlovima ne gledam. Onda on kaže da je sa televizorom sve uredu i nastavi gledat Marabuntu. Ja mu u sebi kažem jebala te Marabunta, vidiš da na njoj nema kvara, a ovako ga zamolim da prebaci tamo gdje je kvar. On klimne glavom, ali me ne sluša, vidim da se zapiljio u Marabuntu.

A tamo svađa. Marabunta hoće da jaše Hereru, a otac joj ne da dok ne izgubi 30 kila. Marabunta ljuta ode iza kuće da se rashladi u bazenu, skoči u njega i izazove cunami. Baka Marabuntina od toga izgubi živce i počne proklinjati nebo i svetog Anhelma što joj je umjesto unuke podario kita.

Ja majstoru otmem moj daljinski i prebacim na Corason. Tamo osvanulo novo jutro, alg˙n otro dya, i jasno se vidi siroti Andrej, umotan i ušuškan na nekom udobnom krevetu, a ne ko ja na podu, kraj uzglavlja mu bokal pun vode, a on se meškolji i budi. Kada se probudio čudom se ne može načudit. Izađe napolje, pa vidi da je u nekom katunu, lijepo sazdanom i zgodno uređenom, ali mu se jadniku zamanta i on opet nekako otetura do onog toplog i mekanog kreveta.

A vamo meni ovaj majstor veli da on tu ne vidi nikakvog kvara, da je slika čista i jasna i ako se simptomi ponove da ja zovem očnog ljekara, a ne njega. I pruža mi neki račun da potpišem, ko biva da mu platim što je na lice mjesta izlazio. A ja potpišem, samo da mi iz kuće izađe, a račun ću mu platit kad Veli Luk u Nezuke sađe. Nego da se vratim na seriju po sjećanju, jer sam je sve na preskok odgledo.

Što se tiče dona Ane nju je, Alg˙n otro dya, sabah-zora zatekla na obali rijeke. Ona sve pogledava hoćel ozdol kogod izronit, a čehra joj satvorila sliku tuge i straha, golemu brigu sirotica brine i grsti se zarad budućnosti grke. A bogami se i ja grstim, otkako sam se kurtaliso onog majstora opet sam povratio mjesto u fotelji, ali su me leđa tako ufatila da vam sve moram bit u nekakvom međupoložaju, ne znam ni dal ležim il možebit sjedim. Hay otro alguno como yo?

Al ima gore i od toga, to sam shvatio kada je prikazalo druga Brunu, a on ne zna za sebe, umotan u zavoje, leži na onom krevetu s gumama, a nekoliko doktora i medicinskih sestrica ga vozaju kroz bolnicu. Što bi reko Zajkin rahmetli did Mehica, ne da se usranom do potoka ni zdravom do rahatluka. Tako vam to nekako u životu i dođe, al da ja ne skrećem s tematike. Ona vam ljekarska ekipaža doveze druga Brunu u jednu sobu, tu mu krevet zakočiše kraj prozora, a njega priključiše na aparate. E reko, tebi je smrt dušu rukama ufatila i jada bog da da ćeš joj se izmigoljit. Oh, eso es terrible!