{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


30. Rastro de las luces verdes

30.7.2012. u 22:33
2
0
30. Rastro de las luces verdes
2
30. Rastro de las luces verdes
Danas mi je bio majstor za televizor, da sam znao kako će se ponašat, ne bi mi prag prelazio. Ko da ga je ona moja svastika Solazur poslala meni zainat. Jer, kako uđe u kuću, a ja se taman namjestio da vidim hoće li Bruno živ izać iz kome i zašto svjetla u onim lampama mijenjaju boje i kakav je šlag strefio dona Vukosavu, pošalje on mene da mu donesem pivu. Srećom bila jedna u frižideru, pa nisam moro izlazit do zadruga. Vratim se ja s pivom, a on se namjestio, drži moj daljinski, gleda Marabuntu i pita me koji su simptomi.
Ja mu fino kažem da ne gledam više tu glupost i da pita moju svastiku za to, ona ima kući svesku u koju piše sve bolesti od kojih je Marabunta bolovala. Ja se sjećam samo da je bila slijepa, pa je progledala kad je doktor Hijacinto operisao, onda je imala vanmateričnu trudnoću na lijevom bubregu, onda je imala potres lakšeg mozga, onda su joj ultrazvukom razbijali meniskus na ramenu, onda je pala s konja Herera u trećem mjesecu trudnoće pa je izgubila pamćenje i nije se mogla sjetit ko je otac djeteta, onda su joj lafroskopski tretirali bulimiju tupim laserom pa se derala ko jarac, i još bih ja tako nabrajao da me majstor nije prekinuo i objasnio da ne pita za simptome u Marabunte nego u televizoru. Tu ja njemu objasnim da najbolje radi kad se okrene na kant. Onda on mene pita šta radi kad ne radi najbolje. Ja mu kažem da se malo malo zamrači slika i zamuti. Pita on jesam li probao da zamijenim kanal ili naočare kad se dogodi. Ja mu objasnim da naočare ne nosim, osim za čitanje, a fala bogu serije s titlovima ne gledam. Onda on kaže da je sa televizorom sve uredu i nastavi gledat Marabuntu. Ja mu u sebi kažem jebala te Marabunta, vidiš da na njoj nema kvara, a ovako ga zamolim da prebaci tamo gdje je kvar. On klimne glavom, ali me ne sluša, vidim da se zapiljio u Marabuntu.

A tamo svađa. Marabunta hoće da jaše Hereru, a otac joj ne da dok ne izgubi 30 kila. Marabunta ljuta ode iza kuće da se rashladi u bazenu, skoči u njega i izazove cunami. Baka Marabuntina od toga izgubi živce i počne proklinjati nebo i svetog Anhelma što joj je umjesto unuke podario kita.

Ja majstoru otmem moj daljinski i prebacim na Corason. Tamo osvanulo novo jutro, alg˙n otro dya, i jasno se vidi siroti Andrej, umotan i ušuškan na nekom udobnom krevetu, a ne ko ja na podu, kraj uzglavlja mu bokal pun vode, a on se meškolji i budi. Kada se probudio čudom se ne može načudit. Izađe napolje, pa vidi da je u nekom katunu, lijepo sazdanom i zgodno uređenom, ali mu se jadniku zamanta i on opet nekako otetura do onog toplog i mekanog kreveta.

A vamo meni ovaj majstor veli da on tu ne vidi nikakvog kvara, da je slika čista i jasna i ako se simptomi ponove da ja zovem očnog ljekara, a ne njega. I pruža mi neki račun da potpišem, ko biva da mu platim što je na lice mjesta izlazio. A ja potpišem, samo da mi iz kuće izađe, a račun ću mu platit kad Veli Luk u Nezuke sađe. Nego da se vratim na seriju po sjećanju, jer sam je sve na preskok odgledo.

Što se tiče dona Ane nju je, Alg˙n otro dya, sabah-zora zatekla na obali rijeke. Ona sve pogledava hoćel ozdol kogod izronit, a čehra joj satvorila sliku tuge i straha, golemu brigu sirotica brine i grsti se zarad budućnosti grke. A bogami se i ja grstim, otkako sam se kurtaliso onog majstora opet sam povratio mjesto u fotelji, ali su me leđa tako ufatila da vam sve moram bit u nekakvom međupoložaju, ne znam ni dal ležim il možebit sjedim. Hay otro alguno como yo?

Al ima gore i od toga, to sam shvatio kada je prikazalo druga Brunu, a on ne zna za sebe, umotan u zavoje, leži na onom krevetu s gumama, a nekoliko doktora i medicinskih sestrica ga vozaju kroz bolnicu. Što bi reko Zajkin rahmetli did Mehica, ne da se usranom do potoka ni zdravom do rahatluka. Tako vam to nekako u životu i dođe, al da ja ne skrećem s tematike. Ona vam ljekarska ekipaža doveze druga Brunu u jednu sobu, tu mu krevet zakočiše kraj prozora, a njega priključiše na aparate. E reko, tebi je smrt dušu rukama ufatila i jada bog da da ćeš joj se izmigoljit. Oh, eso es terrible!

Leži tako drug Bruno na samrti, a nama već prikazuje Izabelu i Bratjena. Njih dvoje zatekosmo u nedoumici, našli se u onoj dvorani pod zemljom iz koje mnogobrojni hodnici vode, pa sad ne znaju kojim da se upute, niti kojim će na pravi put izić. Bratjen započinje nekakvu pjesmicu-bajalicu, ko neku molitvu, pola ga nisam razumio, ko i jest naš jezik ko i nije, uferštuljo sam da je spomenuo pticu, grozdje, kupine, i još kraju dok ne iziđemo na zelenu granu, na bijel dan.

Kad je on to izbajao, krenu njih dvoje za onom lampom. Kad priđu do hodnika pred kojim ona zeleno zasvijetli, uđu u njega, i sve kroz njega, idi-idi, kad najednom zapuha svježiji vazduh. Nemalo se obradovaše, jer po tome su poznali da je izlaz blizu, te se u radosti izgrliše, a malo je falilo i da se poljube. Možda je Izabela i zato bila nagodna, samo će biti da onaj Bratjen nema baš takve namjere, al kako je da je, meni se čini da ona sve više njemu naginje, a zaboravlja klesara Andreja. Helem, da ne počinjem o tome, domalo ti njih dvoje izađoše iz onog hodnika i, na moje golemo čuđenje, nađoše se usred onih ruševina među kojima su pohranjeni mramorovi. Odma oni prepoznaše to mjesto, pa se obradovaše, al se nemaju kad radostit, jer se odnekud začu telefonsko zvrndanje, a ja kad sam pogledo vidio sam da nije moj. Uh, dobro je, već sam pomislio da me to zove ona moja dosadna svastika Solazur, a ko bi je slušo.

U sljedećim nastavcima: Čiji telefon zvoni? Da li je potjera odsutala? Do kad će dona Ana sjediti na obali rijeke i plakati? Hoće li Bruno otić preko glave? Šta je svastika kazala?

Komentari (0)
Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: