{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


10. Locura

22.6.2012. u 22:33
0
0
10. Locura
0
10. Locura
U desetoj epizodi serije Srce od sedre Kiko Kovač prenosi dešavanja iz argentinske serije koja je oborila sve rekorde gledanosti u toj zemlji. Ostanite s nama i saznajte kako će završiti obračun Andreja i Momčila...
Juče stadosmo kod onoga kad se Izabela okrenula, a pred njom vampir, oči mu užagrile, na usnama se skorila krv, lice ko kreč a podočnjaci crveni, ne znaš je li blažen ili izmučen. Izabela vrisne i samo padne ko pokošena. A Andrej u dva koraka do nje pa je podigne. I tu ti ja vidim, a i vi sa mnom, da je onaj vampir niko drugi doli Momčilo, brat Andrejov. Sad tek povežem da to nije pravi vampir, nego maškara.

Digne Andrej Izabelu ko perce, drži je, ali ne skida oka sa Momčila. A Momčilo se kezi, ne znaš je li mu smiješno što je prepo Izabelu ili ne zna šta bi bratu reko. Al ja vidim da njemu nema jednog vampirskog zuba. I ne znam jesam li nešta propustio, je li bila neka tuča na onom maskenbalu, ali nemam kad o tome mislit, jer Andrej krene desno, Momčilo desno. Andrej lijevo, Momčilo lijevo. Fino mu ne da izać i odnijet onu jadnu djevojku u krevet. I sve tako, lijevo, desno, lijevo, desno, dok ti Momčilu ne dosadi, pa će on Andreju ovako: Brate, vrijeme je da se odlučiš, ili si s nama. Ili s njima.

A Andrej će njemu na to ovako: Nisam ni s vama. ni s njima.

A onaj grmalj Momčilo ne ustupa: Ako nisi s nama, onda si s njima.

Ništa ja ne razumijem ko su oni, a ko su ti drugi, ali vidim da je neki veliki belaj.

Najzad Andreju to dosadi, pa on odgurne brata i prođe pored njega, a ovaj za njim dobaci: "Krv nije voda" i uđe u radionicu. Unutra upali svjetlo, i tek sad vidimo mi šta sve unutra ima. Osim alata raznog za rezanje kamena, i kamenih blokova, i na zidu dlijeta i čekića, najviše je po podu i u drvenim policama bilo nekih ploča kamenih izrezanih da liče na vojnike koji pozdravljaju. Ali Momčilo to ništa ne gleda, nego pravo za onu lampu, što je Andrej ostavio na tezgi, i ni pet ni šest nego čekićem po njoj.

A gore na spratu Andrej odnio Izabelu u krevet, i pokrio je, a je li je skinuo prije toga ne znamo, a ja bi reko da nije, jer bi se od toga ona sigurno probudila. Leži ona na onom kamenom krevetu, a Andrej stoji iznad nje i gleda je. Onda se sagne da je poljubi, ali se predomisli, pa samo utrne svjetlo i ostavi sobu u mjesečini. Onda se išunja tiho i zatvori vrata za sobom, a Izabela otvori oči i malo se ko nasmiješi. E jes Alčak, iako je žensko.

Tu ti ja odem malo do frižidera, da naspem mlijeka, drugačije se onaj keks ne može jest ako se ne umoči, i tu sam možebit propustio doručak, al to već znamo šta ko jede i ko sve za stolom sjedi, a ko oko stola obigrava.

Helem, alg˙n otro dya, dona Ana se opet zaputila u ono selo što svi od njegova imena zaziru ko od crnog šejtana. Ona tu opet po svom poslu nešto pregledava, nešto razmjerava, slika i tefteri, a ja sve gledam ima li s njom Izabele. Utom ti poče kišica. Zatraži ona od vozača kišobran, viče on da nema u autu nijedan, a ona njemu da ima pozadi u gepeku, on se napravi ko da nije čuo, ona se iznervira, ostavi onaj instrument, pa se vrati, otvori gepek, a unutra fakat kišobran. Kaže ona njemu da će haman se vrate u grad dobit otkaz, a on vidi da je vrag odnio šalu pa se stane izvinjavat i uzme od nje onaj kišobran i krene sa njom nazad u ono selo. Al odjednom, sad je li stao na vilino kolo, ili mu je neka dijagnoza proradila, to ne umijem reć, ali pusti on onaj kišobran, zaleti se u šumu, uzvera uz jednu brezu do na sam vrh, i poče je zaljuljavat. Dona Ana samo stala pa se ibreti, šta čovjeku bi odjednom, ve la sangre ve la kuvete. A i ja gledam, pa ne mogu vjerovat, zaboravio i keks u mlijeko umočit, umalo nisam protezu slomio.

A onaj baš ko da se u majmuna pretvorio, sve s jedne breze na drugu, a vrišti od sreće, ko da neka velika muka iz njega odušuje. Tako on skači, skači, kad domalo mu se omaknu, profuli jednu brezu, skrši drugu, tresnu, propade čovjek dok si reko keks. Poleti dona Ana tamo da mu pomogne, ali na onom mjestu gdje je pao, njega nema. Drvo skršeno, paprat ulegnuta, a čovjeka nigdje. Dona Ana se ufati za mobitel, da vidi hoće li odnekle iz onog zelenila zazvonit, al ne lezi vraže, nema mreže. A oblaci se navukli, kiša pojačava, meni baška što nesta čovjek, nego se sekiram i što će onaj skupi instrument pokisnut zbog budale. Šta mu bi da onako pomahnita. Tako je i Zajka jednom, kad je pred curama glumio Tarzana, pa poranio ujutru i svezo kanafu za drvo, ko biva kad one dođu na plažu on će iznad njih s jedne obale na drugu. Al to ću vam završit drugom prilikom, zbog radi hladnog mlijeka imam nekog hitnog posla.

Seriju možete pratiti i na zvaničnoj Facebook stranici prve bh. internet-sapunice.

Komentari (0)
Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: