Srce udara, glasno i luđački lupa. Stvara pritisak u ušima i glavi, bori se, nije dobro. Nije siguran dal\' mu je još u grudima, čini se da je čas u grlu, čas u nosu. Ne, nije tiho, nikako nije besčujno, otkucaje može zasigurno da čuje i otac koji ga čvrsto drži za ruku. On čuje i svoje, i njegovo, i svih ljudi u koloni kako kao bongo bubnjevi zadaju ritmove svim molitvama koje tiho silaze sa skoro nepomičnih usana starca iza njih. Sva su prestravljena, tjeraju oči da budu ne prirodno otvorene, raskolačene. Okreće se izvrćući svoju ruku koju otac nikako ne želi da pusti, kao da bi u tom slučaju poput balona napunjenog heliumom odletio u nebo i nikada se ne bi vratio, pokušava da vidi kraj kolone...