Brzo se Izabela preobukla i evo ti njih dvoje već spremni da zarone. Dok je Bratjen Izabeli davao instrukcije ja se sjetih kako smo Zajka i ja ronjali prstace u Zaostrogu, pa naletili na amfore. Ja sam znao da je njih zabranjeno dirat, počnem išaretit Zajku da krenemo kud smo pošli, ama jok. Izvukosmo jednu u čamac, on nestrpljiv da vidi šta je unutra, hoće da je razbije, jedva ga odgovorim, mislio da je puna zlata. Sreća da je nije razbio, jer nas je neko s obale vidio šta radimo, i javio miliciji, da su nas ufatili s razbijenom amforom, odrobijali bismo pola mladosti. Ali dok je milicija došla, on probušio čep, a unutra vino. Ako su nas i tukli, ništa nismo osjetili, toliko je dobro bilo.
Uh, vidi mene, opet ja počeo o Zajki, a vamo mi Bratjen i Izabela već zaronili. Rone oni kroz tu vodurinu, kao kroz kakvu mutnu moru, a meni ko da neko koščatim rukama dušu vadi, tako mi je u grudima došlo teško. Sve se pitam, kud li će u ovu vodu, kraj svih onih šejtana dosad sam bog zna kakvih li ih u vodi obitava. Al džaba meni moja briga, oni ronjaju l ronjaju, a za suncem i kopnom se ne osvrću.
Zaronili vam oni već do dna, a dolje sve sami mulj i travuljina, a to sve puno kojekavog smeća, nema čega nema. Te šporet, te varburg, isti ko onaj što je Zajka imo samo skroz drugačiji, te veš-mašina, svakakve gvožđurije i skalamerije. Onaj Bratjen kako se spustio istom ti počne prekopavat po tom smetljištu i nešto tražit, a sve daje nekakve znake Izabeli. Ona ti ostade uz njega pa i sama poče tragat.
Traži oni tako, traži, kad na jednom mjestu uzdiže se onaj mulj i tu se voda skroz zamuti. Kamera, ni pet ni šest, pravo u tu mutljagu. A tek što u nju zađe, kadli se odozdo na mene iskesi jedna mrtvačka glava. Ja vas pretrnuh. U grlu mi dah zastade. Ne mogu da se pomjerim. Sjedim tako ko drvena marija, a ona se mutljaga polako bistri.
Kako se razbistri, tako i ja ukapiram da je to na dnu jezera potopljen mrtvački kostur. Ja što me prepade, jebo li mu rogo ćaću. Malo se povratih iz one oduzetosti, ali dok ne izronimo na sunce neću se ospokojit. Izabela kad ugleda mrtvačkog kostura, ona zalamata rukama i perajama, pa se dade u bijeg i krenu na površinu. Bratjen kad je vidje takvu, pođe za njom, jer vidi da je bolje ne ostavljat je samu.
Tako njih dvoje izroniše, al kamera ostaje na dnu. Kada su oni otplivali, poče opet ona muzika što mi na uši i na dušu dolazi ko da je crni šejtan svira, a slika se vuće po dnu jezera. Najprije dobro prikaza onog kostura, a onda ih snimi još četiri komada mimo toga. Prikazalo ih je baš u detalje da se meni želudac prisavrno, i da sam odlučio danas ostat bez večere. Kada ih je svih pet tako snimilo, onda se na jednom zaustavi, pa ga primaknu, i ja vidim da mu je oko vrata ona krunica, eso es terrible.
Jedva sam dočeko da kamera izađe na površinu. Gore Bratjen i Izabela se već preobukli, pa razgovaraju o tim kosturima. Bratjen kazuje Izabeli da on o tome ništa nije znao, ali da će stvar prijavit miliciji samo da nju odveze kući. Tako ti se oni sporazumješe, pa u kampera i pravac hacijenda.
Kad dođoše pred hacijendu Bratjen istovari Izabelu, još joj jednom svirnu, pa odjuri prašnjavim drumom. Izabela baci još jedan pogled za njim, pa se i sama uputi kroz kapije. Sad vidim da ni njoj nije jasno bi li prije pošla s Andrejom ili s Bratjenom.
Kada je ona ušla u dvorište, a tamo pred kućom parkiran nov motorčić, ona vespa, roza boje, a na guvernalu privezana velika crvena mašna. Izabela priđe da vidi šta je to, kad na mašni piše njeno ime. Ona se, pobrecita, našla u čudu, pa se glavicom osvrće naokolo, pogledava ima li igdje objašnjenja, pa opet oko na onu mašnu baci, i sve tako, al odgovora joj nema. A tu na doksatu, dona Vukosava zalijeva cvijeća, pa sve pogledava na Izabelu, pa se na nju smješka, usta joj se unedogled razvlače. A kada je ugleda Izabela, pristojno je pozdravi, kako odgojenom čeljadetu dolikuje, pa je upita kakav je to motor i otkud tu. A dona Vukosava samo sliježe ramenima i zove je na slatko do dunja.
Premjeste se njih dvije u ružičnjak, posjednu pletene baštenske stolice, a one djevojke u nošnjama pojave se odnekud s tacnama. Dona Vukosava tutnu Izabeli jednu zdjelicu, do vrha napunjenu slatkom, pa je stade podsticat neka se naslađuje. Izabela nema kud, guta ono slatko, a upitno pogledava dona Vukosavu, a ona se samo smješka, dok opet ne skrenu priču na to kako njenom Andreju treba djevoka. Sve tako kiti, pa opisuju kakvu bi ona curu svome Andreju poželjela, a to vam je opis na Izabelinu sliku i priliku. Izabela od umora, a možebit i od nekog praška, zakunja u stolici. A dona Vukosava kad to vidje, privuče se do njenog torbaka, pa joj krišom počne premetat po stvarima.
U onome selu gdje se razna čuda dešavaju Andrej izlazi iz pikapa i ulazi u onu ruševinu gdje je već bila jednom Izabela. Tamo nađe jednu lampu u kojoj sija plavo svjetlo. Uzme tu, a na njeno mjesto stavi drugu, bez svjetla. Dok je to radio, od nekog cvilenja i pištanja meni se ježila kosa iza ušiju. Jedva sam dočekao da se Andrej vrati i ode s tog đavoljeg mjesta.
Dolazi li Bolt u Sarajevo? Glavni Uberov konkurent traži vozače u glavnom gradu BiH
