"Najbolja u Evropi"
984

Smokvara je autohtona hercegovačka slastica koja bi trebala postati turistička atrakcija

Piše: R. D.
Foto: R. D./Klix.ba
(Foto: R. D./Klix.ba)
Ima jela koja su karakteristična za neko podneblje, imaju dugu tradiciju pripremanja i na specifičan način su povezana s ljudima. Takva je veza Hercegovaca i smokvare, slastice koja je najviše hercegovačka od svih.

Hercegovci znaju za hurmašice, baklavu, halvu ili gurabije, ali ništa nema tako dugu tradiciju pripremanja i tako karakterističan okus po Hercegovini kao smokvara. Nema baš svugdje smokava kao u Hercegovini, a onda ni smokvare.

Na prvi pogled izgleda kao drugačije modelirana hurmašica prelivena pekmezom od smokava, ali nije baš tako jednostavno. Odličnu smokvaru možete pojesti u nekim od onih restorana uz vrelo Bune u Blagaju ili među zidinama vječnog Počitelja, ali najbolja je, kažu, u restoranu Evropa na vrhu mostarskog Kujundžiluka.

Baš tu, uz pogled na Stari most, na početku Kurluka, najkraće mostarske ulice, sprema ih Kimeta Drljević, sjajna kuharica klasičnih bosanskih jela, ali i specifičnih hercegovačkih slastica koje su nažalost skoro nestale iz redovne ishrane.

"U smokvaru ide i obično i kukuruzno brašno, prašak za pecivo, ulje i pekmez od smokava te voda. Napravi se smjesa kao za halvu, oblikuje se na ovakve okrugle karakteristične oblike i peče dvadeset minuta", govori nam Kimeta recept za najbolju smokvaru.

Sve se zalije agdom od vode, šečera i naravno pekmeza od smokava, kaže nam Kimeta i dodaje da nije smokvara neka mudrolija.

"Stranci je posebno traže jer su čuli da je to izvorno naše, naši ljudi iz Bosne još i više, jer poštuju tradiciju. Nema smokve u Bosni, samo kod nas, pa nema gore ni smokvare. Ova tepsija nekad ode za sat", kaže nam Kimeta.

Smokvara se u restoranu Evropa servira uz malo narandže koja kad pusti svoj sok zajedno s pekmezom od smokava daje poseban i neodoljiv okus, potpuno drugačiji.

Zajedno s fildžanom kafe uz pogled na Stari most postaje iskon Mostara i Hercegovine, danas kao i prije nekoliko stotina godina...