Pročitah. Zanimljiv članak. Dopada mi se i s njim zapravo nemam iskustveno neslaganje, jer sam razum svake žene koja nosi plod govori nešto slično, mada mnoge od nas to ne usvoje iz naših standardnih emotivnih razloga ili prosto propuste da razmišljaju o tome. Činjenica je da od momenta začeća, embrion forsira svoj opstanak i crpi majčin organizam, čak i ako majka nema načina da obnovi snagu. On je iznio tezu da su za to odgovorni očinski geni, što bi zapravo bilo logično. E sada je mene lično zagolicalo pitanje, da li su geni svakog oca jednako „opasni“ po majku.. I to ne samo sa aspekta crpljenja snage organizma majke, nego i sa aspekta poroda.. Krupna beba je dobar start za samu bebu, ali je činjenica da su do nedavno žene umirale (doduše umiru i danas..), jer bebe nisu mogle da prođu karlicu, koja je bila uža.. pa je to danas prvo što se gleda, kada se žena priprema za porod.. Da li žene nesvjesnim biranjem, krupnih i jakih muškaraca, zapravo samim izborom oca za svoje potomstvo, potpisuju pristanak na rizik po vlastiti život i ako je tako, zašto to čine? Da li će se buduće planiranje porodice bazirati na utvrđivanju genetskih opasnosti i da li je baš nužno da dođemo u tu fazu? Da li bi ti prihvatio rizik za svoju suprugu, ukoliko bi znao da će tvoja genetika biti previše dominantna u odnosu na njen organizam?

Iskreno, ne bih, ali pita se i ona a ne samo ja. Ali ne bih sad ulazio u neku duboku analizu svega ovoga, duga je to i opsirna tema kojoj mi, realno, vjerovatno i nismo dorasli. Ipak je lik profa sa Harvarda.