покушај метафоричког приказа стања у којем се већ годинама налази БиХ може учинити сувише груб, имајући у виду тринаестогодишње „напоре“ страних тутора да босанског Франкештајна некако начине способним за самосталан живот. Но, после бројних операција и различитих вежби, тутори и даље не верују да ће њихово „чедо“ моћи да преживи само без њихове помоћи у локалном политичком окружењу. Зато, свесно или не, управо су странци, што на привременом раду у БиХ, што као повремени гости, највернији поборници овог метафоричког приказа. Они (не)свесно одржавају у животу босанског Франкештајна као какво митолошко биће, а да, с друге стране, не знају како да своју драгу сподобу прилагоде за самосталан живот. При томе, они (не)намерно превиђају само једну „ситну“ чињеницу: том бићу никада нису ни дали праву прилику да се брине само за себе. Но, изгледа да сада код водича/ст(в)араоца полако сазрева свест о томе да своју драгу сподобу треба пустити да корача сама, с тим да јој се водичи/ст(в)араоци нађу увек при руци, у случају да сподоба негде посрне. Изгледа, у ствари, да су коначно водичи/ст(в)араоци мало охрабрили и себе и своје „чедо“ да се оно може мало слободније само кретати, но и даље не знају како да залече урођену разрокост код босанског Франкештајна. Они су, заправо, уверени да та „бољка“ у будућности може представљати велики проблем за здравље њихове драге сподобе; тим пре што и неки међу њима - поред међусобно различитих, а понекад и супростављених погледа - примећују код себе прве симптоме разрокости.