I ovaj kamen zemlje Srbije, Sto pretec suncu dere kroz oblak, Sumornog cela mracnim borama O vekovecnosti prica dalekoj, Pokazujuci nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke. Vekova tavnih to su tragovi- Te crne bore, mracne pecine; A kamen ovaj, ko piramida Sto se iz praha dize u nebo, Kostiju krsnih to je gomila, Sto su u borbi protiv dusmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeci krvlju srca rodjenog Misice svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busije, Oklen ce nekad smelo preziruc Dusmana cekat cete grabljive. - I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema... Nogom ces stupit, mozda, poganom? Drznes li dalje?... Cuces gromove, Kako tisinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strasnom kidaju, Razumeces ih srcem strasljivim Sta ti sa smelim glasom govore, Pa ces o stenja tvrdom kamenju Brijane glave teme celavo U zanosnome strahu lupati, Al\' jedan izraz, jednu misao Cuces u borbe strasnoj lomljavi \"Otadzbina je ovo Srbina!...\"