{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


Petar Luković: Nema podjele Bosne!

S
31.7.2008. u 07:56
3
57
Petar Luković: Nema podjele Bosne!
3
Možda je dovoljno reći – Petar Luković i uz to dodati sve oznake kojima on kiti njih - nacisti, fašisti, luđaci, Republika Šumska. Luković u intervjuu za naš portal na sebi svojstven način govori o slučaju dr. Dabića, slučaju Milorada Dodika te o tome da rata više nema, iako posljednji u Bosni još nije gotov.
Razgovarao: Asim Bešlija



Gdine Lukoviću, vjerovatno nismo mogli ni sanjati da će se neko poput vas jednog dana naći na internetu, neko ko je zasigurno odrastao uz miris novinskog papira. Odjednom, evo vas sa interesantnim projektom www.e-novine.com. Možete li nam objasniti, kako bi rekli, 'pozadinu cijelog slučaja'?

Pre dva meseca dobio sam ponudu da kao glavni urednik preuzmem web portal e-novine.com koji je do tada, pod vođstvom stare uredničke ekipe, tavorio na internet-marginama, bez čitalaca i bez ikakve koncepcije. Za samo šezdesetak dana, naš portal postao je jedan od čitanijih u regionu, zahvaljujući konceptu koji pokušava da pomiri dva elementa: brzu internet informaciju i klasičan autorski tekst. Valjda ste u pravu: budući da sam decenijama živeo uz miris novinskog papira, bazična ideja i jeste bila da portal postane neka vrsta pravih, elektronskih novina, kojima će autorski pečat davati moji prijatelji koji redovno pišu za e-novine. Ponosan sam što sam oko ovog projekta okupio meni najdraže autore: tu su Viktor Ivančić, Predrag Lucić, Boris Dežulović, Mirko Kovač, Andrej Nikolaidis, Mile Stojić, Nenad Prokić, Vladimir Arsenijević, Filip David, Tomislav Marković, Saša Ćirić, Janko Baljak, Vesna Pešić, Sonja Biserko, Milutin Petrović… Imam sjajnu redakciju mladih ljudi koji savršeno rade: tu su Milica Jovanović, Dejan Kožul, Bojan Tončić, Nikola Jablanov, Žarka Radoja; ukratko, posle tolikih godina u klasičnom novinarstvu, vrlo je lep osećaj raditi ovakvu vrstu online portala.

Koja je bitna kvalitativna ili neka druga razlika između online i printanog izdanja, kroz vaše dosadašnje iskustvo i je li za vas i slične slobodumne novinare to neka vrsta sigurnog utočišta?

Bez obzira što su štampani mediji uvek bili moja najveća ljubav, online izdanje e-novina ima velikih prednosti: ne kuburimo s prostorom, ne moramo da čekamo 24 časa ili sedam dana da objavimo neku vest, svaki se tekst može apdejtovati ili promeniti, stižemo do čitalaca do kojih ranije nikad ne bismo stigli. U web statistikama sam video da nas, recimo, čitaju na Nepalu i u Jemenu! Što se “slobodnog utočišta” tiče, internet, po defaultu, unapred ne obezbeđuje slobodu; veliki broj info-portala u Srbiji ni po čemu se ne razlikuje od partijskih ili državnih medija, iza većine njih je gvozdena ruka cenzora koji brine da slučajno nešto ne promakne protiv ovog ili onog finansijera, svejedno da li je to G17+ ili Demokratska stranka. Ideja ovog portala je sasvim drukčija: da stvari nazivamo pravim imenom, da fašistima kažemo da su fašisti a zločincima da su zločinci. U pitanju je, dakle, jasan, beskompromisan koncept: zbog toga smo od srpskih desničara i korporacijske konkurencije već obeleženi kao “ekstremističko krilo” ili “pseudo partijska ćelija” ili “lična patologija”. Ali, kad vidim da nas napadaju nacisti iz tzv. Nove Srpske Fašističke Misli ili sitne šićardžije sa B92, onda znam da je sve ok.

Publika vas je dobro upoznala kroz vašu kolumnu 'Pero s onoga svijeta' koju ste pisali u splitskom Feralu. Nema Ferala, nema više ni kolumne. Šta smo izgubili gašenjem Ferala ili on možda više nije bio toliko bitan?

Izgubili smo najbolji medij na prostorima svih naših pomahnitalih zemalja; izgubili smo jedine novine koje su ostale dosledne principima zdravog razuma; izgubili smo najveći simbol najboljeg novinarstva. Želim da verujem da priča oko “Ferala” nije okončana: nadam se da će se “Feral” do kraja godine pojaviti u nekom novom štampanom obliku, jer bez “Ferala”, ne samo u Hrvatskoj, više ništa nije isto na medijskom nebu.

Najaktuelnije ovih dana svakako je hapšenje Radovana Karadžića u Srbiji u kojoj on ‘nije bio svih ovih godina’. Je li vama kredibilna ova priča oko Dragana Dabića ili je to samo još jedna servirana priča iz kuhinje bezbjedonosnih struktura?

Teško je razlučiti granicu između podmetnutih dokaza i istine; ali, teško je poverovati da bi dr. Dabić alias Rašo mogao tako slobodno živeti u Srbiji tolike godine a da nije imao zaštitu ove ili one Službe. Očigledno je da ga je upravo ta Služba pustila niz vodu kad je to Službi odgovaralo: da podsetim, koliko do pre petnaest dana, svi zvaničnici Srbije kolektivno su se kleli da Radovan nije na teritoriji ove države. Ispostavilo se nešto sasvim suprotno: Rašo je slobodno živeo i još slobodnije lečio sebi slične ludake. Bez nečije zaštite to se nikad ne bi dogodilo.

Nakon Karadžića, u Srbiji se uveliko maše evropskim zastavama, najavljuju neki brzi procesi približavanja EU, nagrađivanje za ovakvu hrabrost aktuelne vlade. Je li Srbija spremna za Evropu i je li Evropa spremna za Srbiju?


Mislim da niti je Srbija spremna za Evropu, niti je Evropa spremna za Srbiju! Bez obzira na izručenje Karadžića, Srbija još nije raščistila sa temom ratnih zločina i svega onog najužasnijeg što nosi kao svoj istorijski prtljag. Zemlja u kojoj ekstremni fašisti kao što su radikali ili salonski fašisti kao što je Koštuničina stranka – zajedno imaju 40 odsto birača, takva zemlja još je daleko od evropskih principa demokratije, tolerancije ili shvatanja slobode. Čak i ako Srbija stvarno počne da se menja, trebaće nam godine i godine, možda i decenije, da se mentalno vratimo tamo gde smo bili pre pojave Slobodana Miloševića i njegove zločinačke kamarile.



U vašem komšiluku proces ide unazad. U BiH aktuelna je priča o podjeli zemlje koju plasira premijer RS Milorad Dodik. Kakva su vaša promišljanja, može li se BiH raspasti tek tako i shvatate li ozbiljno Dodikovu priču?

Svet ili ono što kolokvijalno zovemo “međunarodna zajednica” ni po koju cenu neće dozvoliti da se ponovo otvori problem BiH; toliko je krvi proliveno, toliko mrtvih, toliko izgnanih, toliko likvidiranih – da je čak i primisao o nekakvoj “podjeli” refren onog fašističkog ludila koje su početkom devedesetih započeli Radovan i njegovi kasapi. Milorad Dodik pokušava da se predstavi kao mlađi Rašov sledbenik; njegova mržnja prema Sarajevu, Bosni uopšte, njegove budalaštine koje liče na šešeljevštinu – slika su i prilika Republike Šumske u kojoj samo takav Oblik Života može da bude predsednik tzv. Entiteta.

U BiH neki procesi idu tako lošim tokom da po scenariju podsjećaju na Miloševićevu Srbiju. Na primjer, primjetno je gušenje sloboda medija u RS, napadi na nevladin sektor i opšte sijanje straha. Šta mislite, šta će se izroditi od svega?

Mogu samo da se nadam i da verujem da će predstavnici međunarodne zajednice u BiH početi ozbiljno da obavljaju svoj posao, da ne dozvole da sejanje straha ili napadi na medije budu početak još većeg ludila. Očigledno je da, po mnogo čemu, rat u Bosni još uvek nije okončan.

Za sve probleme u našem regionu čini se da je nekako evropska ideja najbolje rješenje. S druge strane, ta ista Evropa prema regionu se odnosi nonšalantno, bez ikakve odlučnosti. Evropa sada ili Evropa nekad poslije, za šta ste vi?

Evropa po svaku cenu! Nažalost, Evropa s razlogom zazire od svih nas: ono što smo im pokazali kroz krvavi repertoar ratova i masovnih zločina – sigurno nije zaboravljeno. Da sve bude gore, tolike godine posle ratova, ostale su iste dileme, sumnje i sumanute ideje; recimo, 13 godina posle rata u Bosni, država Srbija i država BiH još uvek nemaju normalne, bliske odnose. A posle Drugog svetskog rata, već 1950. godine, Francuska i Nemačka započele su zajedničku ideju ujedinjene Evrope… Bože, kako smo mi daleko od civilizacije!

Gdine Lukoviću, može li se prostor Balkana smiriti bez zakopavanja mitova duboko u zemlju? Poznati smo kao domovina historije ali ne one koja je umrla, nego one koja još živi. Kosovski boj sa Turcima kao da je bio juče.

U normalnom svetu mitovi su deo folklora ili turističke ponude; kod nas su mitovi uputstvo za svakodnevnu mržnju. Mit o Kosovu ili o nekim jebenim bitkama u kojima su se pre desetak vekova klali “naši” i “njihovi”, iskoristila je najprimitivnija politika upućena najprimitivnijim masama. Slažem se: dok se ne rešimo pseudo-istorije, mahanja geografskim kartama iz 4. veka p.n.e. ili priča o teritorijama na kojima smo živeli pre dinosaurusa – zaslužili smo sve što nam se dešava.

Pretpostavljam da je najteže odgovarati na pitanja - crno-bijelo, optimizam-pesimizam, ali možete li nam reći neka vaša razmišljanja o budućnosti ovog regiona i tome da li se od ratnih ciljeva, posebno prema BiH, konačno odustalo?

Odustao sam od potrebe da budem optimista ili pesimista, jer me je stvarnost večito demantovala. Ako već moram da odgovorim na ovo proročansko pitanje, čini mi se da ćemo godinama tavoriti kao što to danas činimo; da ćemo, opet i iznova, ponavljati iste priče; da ćemo večito kaskati za Evropom; da ćemo, kao i obično, biti opsednuti sobom. Ono što je izvesno jeste da rata više neće biti; Srbija je, srećom, nemoćna i nesposobna za bilo kakav sukob, nema više tog ratničkog raspoloženja koje bi dominiralo, ali, svejedno, u glavama mnogih ljudi ostaće ta imperijalna želja za posedovanjem tuđih teritorija, suviše dugo se živelo pod nacionalističkim terorom da bi takve ideje nestale preko noći. Ipak, nešto se malo u Srbiji kreće: ako je izručenje Monstruma taj početak, onda je, možda, Srbija na dobrom ali dugačkom putu. Hajde da za trenutak poverujemo da je to zaista tako!

Fotografije: Dragan Kujundžić

Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: