Sjećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa "pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj":
"Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)
Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.
Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno. O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.
Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.
Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.
U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.
Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Jedna od najuspješnijih porno zvijezda nije bila zadovoljna zaradom: "To nije uredu"
Jedna od najvećih historijskih misterija riješena: Naučnici pročitali spis star 2.000 godina
