9. El conflicto en la bosqure

Sve je bilo kako sam vam obreko, svunoć oka ne sklopih. A kada je bilo sat pred seriju, ja se napenalio pred televizor, spremio sve ovo svoje, pa iščekujem ko zapeta puška. A sve nešto razmišljam o onim veprovima. Tako smo jedne prilike Zajka i ja išli na ručak sa sekretarom komiteta.

Bila ti je kod nas nekakva omladinska radna akcija, ne pamtim sad šta se radilo, al helenejse, Zajka i ja smo se ko i uvijek u našu brigadu odazvali. Dogodi ti se taj put da smo nas dvojica bili udarnici pa smo za nagradu dobili da idemo na lovački teferič sa drugom sekretarom. Kad tamo, sve puno nekih funkcionera i rukovodilaca, vratili se iz lova s tovarom fazana i zečeva, svi veseli i zadovoljni, sjede oko ražnja, svaki nas nešto zapitkuje i tapše i čestita i nazdravlja, dok se nismo i mi malo podnapili, a onda se Zajka maskira u vepra, pa zarokće iz šume, a lovci ti poskaču i dok si reko keks svi se do jednog uzveru na najbližu bukvu. Nisu skontali da nije pravi vepar sve dok Zajka nije skinuo jagnje s ražnja i oba zaporka uzo nama. Ne trebam ni govorit da smo za sedam dana dobili obojica poziv za vojsku, al o tome ću drugi put. Sad da se vratim na Korazon de Toba calcarea.

Helem, kad se trgoh od tih misli a ono serija već počela i još na to pride imam ti šta i vidjet. Onaj jedan vepar oborio Bratjena na zemlju, pritisno mu šapama ramena, pa mu sve prijeti onim kljovama. Ona druga trojica okružila Andreja, te mu ne daju da Bratjenu prileti u pomoć. Andrej ti njih kumi vjerom i bogom neka ne čine zla, neka nevina čovjeka puste, neka se zvjerstva i demona prođu, a oni veprovi samo grokću. To groktanje mi na uši dođe ko ljudsko hakatanje iz obijesti, eto tako me je nekako podsjetilo. A sav sam ti pretrno od straha za Bratjenom. Budala, dopustio sebi da se prevarim, već sam ja njemu počeo halalit i od života ga rastavljat, kadli nekakav plame coknu i tako me trznu i prekide da sam umal ispo iz fotelje.

Nemam vam se ja kad pitat šta je to, jer već slika prikazuje nekakvu dvojicu ko oklopnika, ko vitezova, šta li, a ja vam ne znam pravo reć jesu li to neke krabulje sa maskenbala il su ti vitezovi zaoprave. Uglavnom, jedan od njih zamahnu bičem, a kako bič pucnu tako mu s vrha suknu plamen i oprlji onog vepra što pritište Bratjena. Onaj vepar zaskviča, skloni se od Bratjena pa podvijena tura uzmače do one trojice što su bila opkolila Andreja. A kako mu je dlaku osmudilo ja sam to, vjerujte, mogo namirisat. Puf, que mal olor!

Tada vam se jedan od one trojice zaleti na te oklopnike, od bijesa sve grokće i puhlja, iz njuške mu iskre vrcaju. Kad im je već bio nablizu onda ti drugi od te dvojice skide nekakav kameni štit pa ga pred sebe isturi. Kada vepar na njih skoči, a to ti zviznu u onaj štit pa odletje unatrag ko munjom odbijen. Sve mu se one kljove polomile, a oči mu se izokrenule, ispo ti je sav krezav i blesav. Tada onaj prvi od dvojice opet raspali svojim ognjenim bičem na šta se veprovi ko zečevi porazbježe i u crnu zemlju potonu.

Tu se ja više nisam mogo stiskat, pa odletim zbog radi prostate, baš me oni veprovi isprepadaše. Gledo sam da sve obavim najbrže što mogu, ali svejedno dok sam se vratio Izabela i dona Ana sjede u njihovom aprtmanu, a dona Ana ko da joj je nad glavom olujni oblak, vidim ja da su nju oni đuturumi na maskenbalu svintali i uši joj svačim napunili, pa se sad sirota zabrinula i sneveselila. Ona ti poče nagovarat Izabelu da napusti grad i vrati se kući. Izabela se istom pobuni, jer da je njoj tu lijepo, da se dobro zabavlja, i sve tako nešto ofrlje, al vidi se na njoj da još misli na ono što se u šumi oko kampera zbilo. Dona Ana se na to rasplaka, poče ljubit svoje dijete, pa joj ispriča da je tu bio rat i šta se sve u ratu zbivalo. I da su ljudi nestajali, iz kuća odvođeni, u vodu bacani, sela spaljena, mostovi srušeni, a sve joj slike na svom kompjuteru pokazuje. A ja kad vidim te slike, srce mi se stisne, napune mi se oči suzama, pa prebacim na Marabuntu, da ne gledam i ne mislim ono zbog čega sam čak ovamo u Rosario pobjegao da zaboravim.