{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


32. Bailando en un campo de minas

3.8.2012. u 22:33
0
0
32. Bailando en un campo de minas
0
32. Bailando en un campo de minas
Ali nemam vam se ja kad čudit, jer evo Momčila sa svojim lovcima i milicajcima, a prije nego li se zaustaviše on doviknu Roki neka obustavi paljbu. Roka, na moje iznenađenje, izdade takvu zapovijest, ali samo da bi njegovi ljudi cijevi okrenuli na Momčilove. Ali ni Momčilovi nisu cvijetke, istom mjerom uzvratiše, pa i sami uzeše Rokine na nišan.
Ja malo prebacim na utakmcu, kad imam šta i vidjet. Već 2 – 0. E jebo li vam rogo ćaću kilavog, kako ste toliko nesposobni nikako mi ne ide u glavu. Pa da ja treniram svaki dan, makar bi znao loptu oduzet, i ne bi se bruko i sramotio, a ovi svi po dvije lijeve imaju, osim lijevog beka, u njega su dvije desne. Ne mogu ih vala gledat kako se pate, nego ću prebacit na seriju.

Kad vamo, a ono Izabela u minskom polju. A sve se nekako usporilo, nekakva tišina razlegla se naokolo, a iz te tišine potiho dolazi neka muzika i strah mi u duši budi. Kamera se nekako usporeno okreće oko Izabele. Kod nje se po čehri vidi da nije sva svoja, obuzeo je nekakav demon, pa se iz nje smije, a ona po minskom polju skače na jednoj nozi i igra onu igru što smo je zvali školica. Iza nje se vidi Bratjen, doziva ja, samo su mu riječi nekako nerazgovijetne, i jedva se čuju, sve mu zalud, ona nastavlja skakat, a život joj visi o koncu.

Utom se epizoda završi i ostavi mi gorak okus u ustima i strah u srcu. A vamo ovi naši već i treći go primili. Ej, hay otro alguno como yo? Hem mi se valja sikirat zbog Izabele i njene nesreće, hem sam popušio na kladionici.

Jedva sam nekako dočeko da započne nova epizoda, od silne brige oka ne ubih, a da mi glava nije već bijela, prekonoć bi obijelila ko onom jednom partizanu kad ga je vodilo na strijeljanje, al ga nije strijeljalo, samo je njemu prekonoć glava obijelila. Tako bi i sa mnom bilo samo da je moglo, al pošto nije moglo, nije ni važno.

Nego, kada svrši ona uvodna špica što se meni plaho dopada, zatekosmo se u bolničkoj sobi druga Brune. Unutra mir i tišina, ne znam šta mi bi pa sam pomislio da tako isto mora bit u grobu, al poslije sam se gorko pokajo zbog takvih svojih misli, a sve poradi onoga što je naknadno bivalo. Ipak, najprije da izvijestim o stanju druga Brune, on leži vas u zavojima i dubokoj komatozi, miran i spokojan kano lane, i, dabogme, ni u najcrnjim slutnjama ne pomišlja da bi mu se kakvo zlo moglo dogodit.

Ali, ne bi se sapunica sapunicom zvala da nevolja ne pada kad joj se čovjek najmanje nada. Tako bi i ovaj put, kada u bolesničku sobu druga Brune upadoše neki ljudi u crnim odijelima, a ne prikaza im glavu i čehru. Ti ljudi u crnom, bez glave i čehre, a bilo ih je dvojica, ne časiše ni časa, već po kratkom postupku isključiše narodnog milicajca s aparata. Na to aparat potiho zapišta, a ona linija života što skače gore-dole ostade prava ko vinklom odmjerena. Utom oni tajanstveni ljudi ispariše kao da ih nije ni bilo, a ja se pokajah što sam pomislio da je u sobi druga Brune tiho kao u grobu. Postadoh kivan na sama sebe, ali snage da se karam ne imadoh, jer gledajući sve to razbojništvo potpuno sam zanijemio i obnemoćo, te da me prostata nije potjerala s mjesta se ne bi pomako bar do sljedeće epizode.

Bio sam sav u nekakvom mračnom hali, i kad sam se vratio nisam znao jesam li ili nisam podizo dasku, ali mi misli prekinu gorka scena koju sam vidio na ekranu kada sam se smjestio u fotelju. Slikom smo opet bili u minskom polju, i opet muzika ko da neko o staklo trlja stiropol, a Izabela igra onu igru što se zove školica. Kamera uveća njenu nogu, ona tako skače, a naokolo vire sve one mine, i one paštete, i šta ti ja znam šta je sve to, a ona između svega toga skače i svaki put joj boba fali da nagazi. To nju šejtani nosaju, mislim u sebi, ali nemam snage da izgovorim. Ona sve tako skače, a meni srce u grudima bubnji. Bratjen ide za njom i doziva je, ama sve zabadava, jer njoj je neki đavo pamet oduzeo, pa sad sirotica stradava, nevina i u cvijetu mladosti. Ona tako skače, a ja više ne smijem ni da gledam pa sve pomalo odvraćam pogled, i baš kad sam pomislio da je to to, i halalio se s njom, i već dobrano za njom požalio, iz zemlje se, onako iz čista mira, izvi jedna puzavica, i sve joj se oko noge okomota. Ve la sangre ve la kuvete. Ona poče još jače da skače i da se otima, a ta puzivaca dibidus žilava, ne da joj da se otrgne i nastavi ludu igru. Utom prileti i Bratjen, te je uze u naručaj i privi uza se. A ona se otima ko iz kandži crnog šejtana. Ja joj sve govorim, ne budali ženska glavo, nije ti on kjatil, već ti dobro čini, ama jok, ona se uzvrpoljila pa ne zna za dosta. Ali Bratjen ne popušta. Naumio je on da nju izbavi iz nevolje ljute, i bogami ustrajo. Ona se još domalo vrtila, pa najzad klonu, biće da joj je snage ponestalo, i nemoćna se ovjesi njemu na grudi i na ruke. Ay que alegrya, sad bar više neće među minama skakat ko koza mahnita.

Na to sve Andrej gleda poizdaljeg, a ja ne bi umio protumačit kakav mu je osjećaj u srcu i u grudima i jesul mu se to žal i ljubomora na licu ocrtale, ili je to možebit sreća neiskaziva.

Helem, šta je da je, u cijeloj toj frtutmi, Andreju se nekako primače onaj vampir i rasčovjek što ga ima za brata, Momčilo, pa ga zaobikoli i iznenadi, i još ga na foru ufati, pa ga stade nagovarat neka se kući vrati. Andreju ne bi pravo što ga tako smeta i spopada, a bezbeli nije zaboravio ni pređašnje zulume, a još mu i Izabela Bratjenu na grudi pala. Jaštaradi će on sada vodit računa o Momčilu i povratku kući. Oni se tu stadoše natezat, a Andrej više računa vodi o Bratjenu negoli o Momčilu.

Međutim, dok su se Andrej i Momčilo natezali i vodili raspravu i debatu, Bratjen uspjede iznijet Izabelu iz minskog polja. Aferim momčino, nek si ti nju na sigurno donio, a već ćemo se nekako domislit kako da s onom mahnitošću na kraj iziđemo. Međutim, tek što ugleda kako Bratjen Izabelu iznosi na sigurno, Andrej krenu da se odvoji od Momčila i priđe do svojih prijatelja, ali tek što zakorači, kadli u Momčila zazvoni mobitel, fala bogu da nije u mene.

A Momčilo samo što se javi, kadli mu se lice skroz izmijeni, on ko da se nešto skahari, pa takav skaharen zovnu Andreja po imenu i pruži mu onaj telefon da se ko biva on javi. Andrej se ko malo začudi, al šta može, javi se, pa se i sam skahari, i oči mu od suza podrosiše. Sklopi telefon, a niz lice mu kliznuše suze tužbalice. Ve la sangre ve la kuvete, šta može bit u telefonima pa da čovjek postane tako kaharli. Međutim, ni Andrej ni Momčilo ništa ne izustiše, već se u tuzi i bolu bratski zagrliše, pa tako zagrljeni otputiše tamo gdje su kola. Biće da su do njih došli crni haberi, dok se ovako vladaju i na pređašnje razmirje zaboravljaju.

Ali, na sve to Bratjen nema kad misliti. On se zabavio oko Izabele i njezina izbavljenja, pa ni ne primjećuje da se oni specijalci, i milicija i lovci razilaze i oslobađaju teren. Ipak mu za oko zapade kada se nekoliko onih veprova povuče u šumu, i njemu preko lica pobjednički osmijeh minu. Tako zadovoljan on unese Izabelu u onaj katun gdje je prije hizmetio oko Andreja, dok je ovaj na postelji ležo.

U sljedećim nastavcima: Kuda su otišli Andrej i Momčilo? Ko je ugasio druga Brunu? Šta je obuzelo Izabelu? Šta je svastika kazala?

Komentari (0)
Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: