21. Horrible sueño

Počinje nova epizoda, a na ekranu opet onaj ćiro. Puhće, piskuta, klopara, ko da izviniš čajnik, od čega meni dođe hak na jednu nanu od mente. Tek što stavim vodu na platu, a začujem sa televizora nekakvu škripu, i nekakvu lomljavu, i dernjavu, požurim nazad kad tamo se voz zaustavio. Mašinovođa iskočio napolje, sve opucava onu svoju crvenu kapu od zemlju, a psuje ko kočijaš. Putnici glave načičkali na vagone pa u čudu gledaju šta je čovjeku pridošlo. Ja već pomislio da je pomahnito ko Sekretario i da će se sad udesit, i velim sebi dobro da je zaustavio voz jer mogo je udesit sav ovaj narod što se s njim vozio, kad eto ti direktora grada, grabi po onoj kosini od nasipa krupnim koracima, zabacuje nogama ko utovljen gusan, a znoj curkom s njega curi.

Tu se ja sjetim kako se Zajki jednom oduzele noge na radnoj akciji, pa ga ja uprtim krkače i požurim prugom nazad u naselje. Njemu kako je rakija bila popila svu pamet, tako on skonta da je kauboj na konju, i stane me podbadat u slabine i vikat: hija Grome. Vidim ja da se neću lako kutarist belaja, pa ko velim, proće ga volja ako mu učinim. Nadadnem se ja tako u trk, al hajd ti galopiraj po pruzi, i još s konjem na leđima. Ne znaš jesu li klizaviji pragovi ili je klimaviji tucanik. A Zajka me primio za uši ko za uzde, i sve me upravlja lijevo-desno, dok mi nije zavrnuo lijevo ko da je prekidač na šporetu, je se zanesem, pa u hendek, budali nije ništa bilo, a ja bi slomio kičmu da nisam pao na njega.

Toliko o tome, a vamo na televiziji mašinovođa pokazuje direktoru grada da je pruga razrovana, ovaj njemu pokazuje svoj mobitel i govori kako mu je već sve javljeno i da će po ljude sad autobus doć, a dona Ana izviruje iza njihovih ramena, pa nabraja sve svece i u čudu izgovara un fracaso total i rotundo. A kad je kamera okrenula na prugu, ja sebi od čuda nisam mogo doć. Nasip skroz-naskroz razbucan i raskopan ko da je neko kroz njega hendek prokopo, a šine svintane ko da su od kartona. Vela sangre vela kuvete. Kakva li se to sila na njima odušila razuman čovjek ne bi znao reći, ama da su ovdje prste uplele i nekakve aveti, do sad je svakom ko je pratio program serije jasno.

Dok sam ja tako premišljao i onaj se autobus pojavi, narod brže-bolje pređe u njega, Atuobus krenu, al tek što je zašo iza jedne krivine, odma se zaustavi. Tamo kraj puta prevrnut auto, skroz se shorvo, zgenđala se karoserija ko kutija cigara, a odozdo neki ljudi ispuzavaju. Ovi iz autobusa priletiše im u pomoć i uz dosta muke i dreke ih izvukoše. Kako dospiju na sigurno, ispričaju ovi iz auta da ih je napalo krdo divljih veprova i oborilo im kola s puta. Vela sangre vela kuvete! Slušaju cijelu tu priču dona Ana, pa se maši za mobitel i nekog okrenu.

Kako ona okrenu, a kamera se vrati u ružičnjak i prikaza da u Izabele u torbaku zvoni mobitel. Obori pjesma, al ona ni mukajet. Pobrecita, biće da je u trinaestom snu, jer zvukovi do nje ne dopiru. Dona Vukosava kad ugleda kako čvrstim snom Izabela snije, okuraži se i poče preturat po njenim stvarima. Tako ti ona izvadi onu teku što je Izabela u nju šematski precrtala slike iz one manastirske knjige, nabrzaka je prelista, a kako ugleda one slike njoj se faca izobliči, ona odvoji teku nastranu, dobro razgleda naokolo gleda li je ko, pa kad se uvjeri se da nema nikoga, strpa onu teku sebi u njedra. Dok je to radila malo je okrenula leđa kameri, bezbeli da joj se ne bi na televiziji ukazala kakva sramota.

Utom kamera prenese sliku u neku luksuznu sobu sa onim šarenim tapacirungom, a ja odmah naslutim da je to soba od nekog lovca, jer su po zidovima bile ovješene one glavuše, i od srndaća, i od jelena, i od muflona, i od medjeda, ne znam sad je sam li vidio od slona il nisam, al od vepra sigurno nisam vidio. A to mi je čudno bilo, jer su veprovi u toj okolini pomahnitali i najveću štetu čine.