Osedlaj najbržeg ata, najoštriju sablju opaši, s majkom halali se brzo i kreni, Đerzelezu Ale! Prašinu otresi sa ruha i čupavu podigni kosu s očiju umrlih davno, pa hitro izjaši iz groba u borbu za opstanak Bosne! U džennetu ne miruj više, ako si mumin i junak, majčine ne gledaj suze, ako si ponosni Bošnjak. S nebeskih kad modrih visina snesu te meleci amo do tvog zapuštenog groba, nek at te već osedlan čeka. Potegni buzdovan i sablju, pa jurni kroz prašnjavu Bosnu i gledaj, i bori se, Ale! Nek te ne začude gladni, poniženi, jadni i bosi Bošnjaci u izlizan jaram zapregnuti, kada ih spaziš. Nek te ne začudi, Ale, što nećeš čaršije naći, ni kule begovske, hane ni tople hamame, ni žene u zaru, il feredži crnoj. Nek te ne začudi, kada u džamiji mjesto džemata pronađeš konje i ovce; to narodu otet mal je kog šejtanu daju na danak. Ti samo razmahuj sa sabljom i jaši kroz zamrlu Bosnu, neka te očaj bar vidi i u tebi nasluti spas.

daj Muhibe malo odmori od Srba