Petar Luković: Nema podjele Bosne!

Publika vas je dobro upoznala kroz vašu kolumnu 'Pero s onoga svijeta' koju ste pisali u splitskom Feralu. Nema Ferala, nema više ni kolumne. Šta smo izgubili gašenjem Ferala ili on možda više nije bio toliko bitan?

Izgubili smo najbolji medij na prostorima svih naših pomahnitalih zemalja; izgubili smo jedine novine koje su ostale dosledne principima zdravog razuma; izgubili smo najveći simbol najboljeg novinarstva. Želim da verujem da priča oko “Ferala” nije okončana: nadam se da će se “Feral” do kraja godine pojaviti u nekom novom štampanom obliku, jer bez “Ferala”, ne samo u Hrvatskoj, više ništa nije isto na medijskom nebu.

Najaktuelnije ovih dana svakako je hapšenje Radovana Karadžića u Srbiji u kojoj on ‘nije bio svih ovih godina’. Je li vama kredibilna ova priča oko Dragana Dabića ili je to samo još jedna servirana priča iz kuhinje bezbjedonosnih struktura?

Teško je razlučiti granicu između podmetnutih dokaza i istine; ali, teško je poverovati da bi dr. Dabić alias Rašo mogao tako slobodno živeti u Srbiji tolike godine a da nije imao zaštitu ove ili one Službe. Očigledno je da ga je upravo ta Služba pustila niz vodu kad je to Službi odgovaralo: da podsetim, koliko do pre petnaest dana, svi zvaničnici Srbije kolektivno su se kleli da Radovan nije na teritoriji ove države. Ispostavilo se nešto sasvim suprotno: Rašo je slobodno živeo i još slobodnije lečio sebi slične ludake. Bez nečije zaštite to se nikad ne bi dogodilo. Nakon Karadžića, u Srbiji se uveliko maše evropskim zastavama, najavljuju neki brzi procesi približavanja EU, nagrađivanje za ovakvu hrabrost aktuelne vlade. Je li Srbija spremna za Evropu i je li Evropa spremna za Srbiju?

Mislim da niti je Srbija spremna za Evropu, niti je Evropa spremna za Srbiju! Bez obzira na izručenje Karadžića, Srbija još nije raščistila sa temom ratnih zločina i svega onog najužasnijeg što nosi kao svoj istorijski prtljag. Zemlja u kojoj ekstremni fašisti kao što su radikali ili salonski fašisti kao što je Koštuničina stranka – zajedno imaju 40 odsto birača, takva zemlja još je daleko od evropskih principa demokratije, tolerancije ili shvatanja slobode. Čak i ako Srbija stvarno počne da se menja, trebaće nam godine i godine, možda i decenije, da se mentalno vratimo tamo gde smo bili pre pojave Slobodana Miloševića i njegove zločinačke kamarile.

U vašem komšiluku proces ide unazad. U BiH aktuelna je priča o podjeli zemlje koju plasira premijer RS Milorad Dodik. Kakva su vaša promišljanja, može li se BiH raspasti tek tako i shvatate li ozbiljno Dodikovu priču?

Svet ili ono što kolokvijalno zovemo “međunarodna zajednica” ni po koju cenu neće dozvoliti da se ponovo otvori problem BiH; toliko je krvi proliveno, toliko mrtvih, toliko izgnanih, toliko likvidiranih – da je čak i primisao o nekakvoj “podjeli” refren onog fašističkog ludila koje su početkom devedesetih započeli Radovan i njegovi kasapi. Milorad Dodik pokušava da se predstavi kao mlađi Rašov sledbenik; njegova mržnja prema Sarajevu, Bosni uopšte, njegove budalaštine koje liče na šešeljevštinu – slika su i prilika Republike Šumske u kojoj samo takav Oblik Života može da bude predsednik tzv. Entiteta.

U BiH neki procesi idu tako lošim tokom da po scenariju podsjećaju na Miloševićevu Srbiju. Na primjer, primjetno je gušenje sloboda medija u RS, napadi na nevladin sektor i opšte sijanje straha. Šta mislite, šta će se izroditi od svega?

Mogu samo da se nadam i da verujem da će predstavnici međunarodne zajednice u BiH početi ozbiljno da obavljaju svoj posao, da ne dozvole da sejanje straha ili napadi na medije budu početak još većeg ludila. Očigledno je da, po mnogo čemu, rat u Bosni još uvek nije okončan.

Za sve probleme u našem regionu čini se da je nekako evropska ideja najbolje rješenje. S druge strane, ta ista Evropa prema regionu se odnosi nonšalantno, bez ikakve odlučnosti. Evropa sada ili Evropa nekad poslije, za šta ste vi? Evropa po svaku cenu! Nažalost, Evropa s razlogom zazire od svih nas: ono što smo im pokazali kroz krvavi repertoar ratova i masovnih zločina – sigurno nije zaboravljeno. Da sve bude gore, tolike godine posle ratova, ostale su iste dileme, sumnje i sumanute ideje; recimo, 13 godina posle rata u Bosni, država Srbija i država BiH još uvek nemaju normalne, bliske odnose. A posle Drugog svetskog rata, već 1950. godine, Francuska i Nemačka započele su zajedničku ideju ujedinjene Evrope… Bože, kako smo mi daleko od civilizacije!

Gdine Lukoviću, može li se prostor Balkana smiriti bez zakopavanja mitova duboko u zemlju? Poznati smo kao domovina historije ali ne one koja je umrla, nego one koja još živi. Kosovski boj sa Turcima kao da je bio juče.

U normalnom svetu mitovi su deo folklora ili turističke ponude; kod nas su mitovi uputstvo za svakodnevnu mržnju. Mit o Kosovu ili o nekim jebenim bitkama u kojima su se pre desetak vekova klali “naši” i “njihovi”, iskoristila je najprimitivnija politika upućena najprimitivnijim masama. Slažem se: dok se ne rešimo pseudo-istorije, mahanja geografskim kartama iz 4. veka p.n.e. ili priča o teritorijama na kojima smo živeli pre dinosaurusa – zaslužili smo sve što nam se dešava.

Pretpostavljam da je najteže odgovarati na pitanja - crno-bijelo, optimizam-pesimizam, ali možete li nam reći neka vaša razmišljanja o budućnosti ovog regiona i tome da li se od ratnih ciljeva, posebno prema BiH, konačno odustalo?

Odustao sam od potrebe da budem optimista ili pesimista, jer me je stvarnost večito demantovala. Ako već moram da odgovorim na ovo proročansko pitanje, čini mi se da ćemo godinama tavoriti kao što to danas činimo; da ćemo, opet i iznova, ponavljati iste priče; da ćemo večito kaskati za Evropom; da ćemo, kao i obično, biti opsednuti sobom. Ono što je izvesno jeste da rata više neće biti; Srbija je, srećom, nemoćna i nesposobna za bilo kakav sukob, nema više tog ratničkog raspoloženja koje bi dominiralo, ali, svejedno, u glavama mnogih ljudi ostaće ta imperijalna želja za posedovanjem tuđih teritorija, suviše dugo se živelo pod nacionalističkim terorom da bi takve ideje nestale preko noći. Ipak, nešto se malo u Srbiji kreće: ako je izručenje Monstruma taj početak, onda je, možda, Srbija na dobrom ali dugačkom putu. Hajde da za trenutak poverujemo da je to zaista tako!

Fotografije: Dragan Kujundžić