"Haško tužilaštvo će dokazati Karadžićevu optužnicu"

Da li bi možda regionalni proces sauočavanja s prošlošću mogao brže i bolje da se odvija?

Po mom uverenju, regionalno suočavanje nije moguće zato što se radi o sedam novih država. Svaka od njih ima drugačiji istorijski kontekst i hronologiju događaja, a u svakom od tih slučajeva Srbija je bila glavni akter.

Mislim da je najpre potrebno da se napravi nacionalna komisija u svim zemljama koje su nastale iz stare Jugoslavije. Svaka od njih ima složen problem, zato što u svakoj zemlji živi jedna ili više nacija koje su učestvovale u ratu. U Hrvatskoj imamo Srbe i Hrvate, u BiH imamo tri naroda, a na Kosovu imamo Srbe i Albance. To je ona najprostija podela, ali ona zapravo određuje karakter tih komisija.

Možda je neka regionalna komisija potrebna na kraju svega toga, ali bez uvažavanja onoga šta je bila Jugoslavija i bez svega onoga šta je Jugoslavija predstavljala, kao i bez uvažavanja tog procesa pripreme za rat, nije moguće napraviti pravi okvir za suočavanje. Onako kako se do sada ide, ili kako je do sada išlo, uglavnom je depolitizovano i bez konteksta.

Takođe, izdvajati samo poginule, ili žrtve, nije dovoljno. Treba ispitati taj kontekst rata: kako je došlo do njega, šta je bilo za vreme, a šta posle rata. Mislim da su to užasno važni pristupi u razumevanju onoga šta se desilo i mislim da se tu vrlo jasno može videti politika Beograda u odnosu na, na primer, Bosnu i Hercegovinu.

Koliko nehapšenje Ratka Mladića utiče na proces suočavanja s prošlošću u regionu?

Ratko Mladić jeste važan optuženik za ceo taj proces, međutim, kada se radi o Srbiji, možemo reći da uticaj rada Haškog tribunala na srbijansko društvo skoro ne postoji. Odlazak, ili neodlazak Ratka Mladića u Haag, mislim da neće imati nekog većeg uticaja na čitav proces suočavanja.

Prošle godine kada je uhapšen Radovan Karadžić – a očigledno je država znala gde je, jer je uhapšen na jedan vrlo slikovit način, uz veliku pompu koja je pratila otkrivanje njegovog identiteta – tri meseca mediji u Srbiji su prikazivali kako je on maltene ismejao ceo svet tu pred nosom, i više se pažnje posvetilo njegovom tajnom životu, njegovim “moćima i sposobnostima” nego što se govorilo o optužnici i o onome za šta je on, u stvari, odgovoran.

To je bila jedna vešto plasirana priča, bez obzira što je on otišao u Haag. Vrlo brzo posle toga imali smo snimke iz nekakve kolibe u Beogradu u kojoj je on svirao ispod svoje fotografije, imali ste palačinke a la Karadžić po beogradskim restoranima – što upravo pokazuje da celo srbijansko društvo faktički učestvuje u tome!

Međunarodna zajednica ni jednog momenta nije stvorila mehanizme koji bi primorali Srbiju da presude Haškog tribunala – bez obzira da li su one kompletne ili ne – obradi sa svojom javnošću, odnosno da ih prezentira javnosti na pravi način i time olakša saznavanje onoga što je bilo i zašto je danas Srbija u takvoj situaciji. To samo pokazuje da u Srbiji nikada nije bilo pravog distanciranja od politike koju je vodio Slobodan Milošević i da je njegova politika nastavljena drugim sredstvima!

Imamo primer i suđenja Radovanu Karadžiću, koje se, po mom mišljenju, danas dobro opstruira i prolongira... Na sve moguće načine on se pokušava ponašati... ili bar njegova odbrana pokušava da ga uvuče u ponašanje Vojislava Šešelja ili Slobodana Miloševića. I to je ta strategija Beograda: da opstruira sud, da ne dâ arhivu i da vrši pristisak na svedoke.

Ipak, mislim da je Karadžićev slučaj drugačiji. Haški tribunal sada ima jedno iskustvo, a mislim da ima i dovoljno materijala pomoću kojih će lako dokazati sve navode u optužnici.

Koliko takav odnos prema prošlosti može da bude opasan za mlade generacije u cijelom regionu?

Po meni je najveća opasnost za mlade generacije koje rastu, a koje su rođene nakon svih tih ratova. One, naravno, nisu odgovorne za to, ali nisu ni upoznate sa činjenicama. Mladi ljudi su uglavnom isfrustrirani jer žive u totalnoj besperspektivnosti i reaguju na jedan način koji manifestuje samo nasilje i nezadovoljstvo, i to je ono što se svakodnevno događa u Srbiji.

Ono što je takođe loše za mlade generacije u regionu jeste to što one ni jednog trenutka nisu dovedene u situaciju da zajednički bilo šta promišljaju o regionu, jer ih upravo sadašnje političke elite drže razdvojene. Ne smemo zaboraviti da taj region ipak diše neku svoju zajedničku, regionalnu priču koja datira još pre Jugoslavije, ali i za vreme i posle Jugoslavije.

Moramo da shvatimo da živimo na istom prostoru, da govorimo jezike koje svi razumeju, kao i da imamo zajedničku kulturu, uostalom. U regionu postoji suštinska potreba, naročito kod mladih ljudi, da se komunicira. Toga na nekim nivoima već ima. Međutim, u toj komunikaciji potrebna je ipak i priča o istini. Jer nedavna prošlost će se pojavljivati u situacijama kad najmanje očekujemo. Prema tome, važno je dugoročno raditi na projektu utvrđivanja istine i onoga što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina.