Ne mogu da se otmem utisku da ovde nasilno vlada zagasito zelena boja, šapnuh samom sebi. Nazivi ulica odudaraju od ograda u parku, ispred kuća, džamija ili rasvetnih stubova, tj. tablicu sa nazivom ulice boji svetlija, gotovo drečeća nijansa zelene. Sam naziv opet je uglavnom bodež u oku ikome ko odudara od sarajevske nove realnosti.
Na primer, popločani trg sa jednostavnom fontanom ispred želežničke stanice, dakle prihvatilište za sve putnike, dočekuje neznance sa ponosito proklamovanim rečima Trg žrtava genocida u Srebrenici. Zbijene reči na omanjoj tabli predočene su nam u svojoj naglašenosti, samobitnosti i neprikrivenoj žudnji da nam se urežu u utisak prilikom boravka u gradu u kojem se još oseća rat. Ako ne rat, onda zasigurno da poratna klima gromke i svuda obelodanjene pobede. Pobede nam čim?
Čestice sarajevskog uzavrelog vazduha pomešanog sa sipljivom prljavštinom, koja jedino pobedno kola gradom, još uvek mi tvrde ovde ili je predratna tišina, lažljivi prekid rata ili poratni nemir sa naznakama da neće dugo trajati nijedno od ta tri međustanja. Utemeljene su moje pretpostavke da pobednika nema dok god rat isijava iz uličnih natpisa, plotova, prvih putnikovih pogleda na novo mesto.
Sa izvesnošću primećujem da je u novoj sarajevskoj realnosti, a ona jeste pobednik nad ranijim realnostima, manje porušenih zgrada, oštećenih fasada, ruina. To ponovno ne umanjuje moje stalno promišljanje o ratnim tegobama kad god sam prisutan u jednoj od bosanskih jednostranosti.
Žuta boja nečisto isijava iz pločnika i u zraku sa sobom nosi bolesne činioce vazduha. Valjda u ovoj monolitnosti ne može da mi zasija modro žuta, svuda jarko sunce jer po ovim pločnicima u gradskim obračunima nemilice su ginuli nedužni kukavičlukom dužnih iz gradskih uporišta i brdskih nišaništa. Ploče, sa posvetama tobožnjeg milostivog sećanja na žrtve u središtvu bosanske krvave drame, žig su nasilja. Jake reči, namerno su birane pogrešno, žrtve se dižu na kojekav patetični pijedestal sa kamufliranim i opasnim krvnikom u obliku nepostojećeg sistema fabrički preciznog rada i ubijanja obuzetog apsolutističkom idejom skupine zlobnika gde je malo dobrih.
A dobri su oni što ginuše pred većinskim krvoločnicima ili što napraviše idejni obrt iako tu nikakvih ideja nije bilo. Posleratno nasilje nastavilo se insistiranjem na fragmentizaciji ratnih dešavanja, te se onda ti fragmenti apsolutizuju u neprikosnoveni postulat uz pomoć kojeg se objašnjava suština.
U Sarajevu možda jeste sve manje ruševina, ali suštastveno jezgro ovdašnjih problema otkriva se u svakom iskrenijem pogledu posmatrača čime se uviđa da je sam grad u celosti ruševina. Izgubljena je bitka sa fundamentalistima, nacionalnim romantičarima sa nikad utaživim snoviđenjima, samoprozvanim očevima nacija, arhaičnim istinoljupcima obolelim u svojoj istini, vizionarima svesrdne orijentalizacije što nalikuje na pseudoorijent prepun rugobatnih protivslovlja, zavisnicima sočnog, ratnog adrenalina...
Sarajevska nova realnost isključiva je i divljački uporna u nametanju aspekta (ne)gledanja na bosanske (ne)prilike. Ona guši kovitlanjem nezdravih supstanci, naročito ako se čovek priseti da su se ovde jednoč iskazane slutnje obistinile u kataklizmičnom prikazu iz kojeg nemali broj nesrećnika veruje da je izvojevao pobedu, danas ukrašenu vapeći tužnjikavim ukrasima od reči humanost, čovekoljublje, multietničnost i sl.
Daleko od Sarajeva, mnogo dalje od kilometraže drumskog i železničkog puta, živi banjalučka realnost.
Ona je takođe instant proizvod mračnih vladaoca, izrasla u mnogo veće stecište ljudi, robe, prometa. Izronila je iz sukoba fizički neokrnjena, ali sa naravnim hirurškim poduhvatom na odstranjivanju gubavog gradskog tkiva prepoznatog u jezivo drugačijim imenima i prezimenima. Operacija uspela kao i u sarajevskom slučaju. Realnost negdašnjeg glavnog grada Vrbaske banovine naizgled je srećnija zbog svoje posleratne lepršavost u svojoj isto samozadovoljnoj jednostranosti.
Ponajviše jer pucnjava i okolno gruvanje ne ostaviše beleg po oblakoderima ili reprezentativnim zdanjima, a i jer u jednoj od tri odvojene, i pokatkad i spojene (samo pokatkad!) egzistencije, moralo je jedno odredište postati glavno. I sam napravih previd time što napisah kako gradske znamenitosti nisu porušene jer banjalučke džamije, na čelu sa najstarijom, precizno su odstranjene po urbanističkom planu jezivih ratnih planera obuzetih samorazaranjem. U toj banjalučkoj stvarnosti siledžijska mitologizacija gradskih oznaka neumoljiva je, a njeno poreklo seže u slavno i kod nas neupitno svetlo srednjovekovlje (sic!).
Otud su gradska naselja prekrštena u junake kosovskog boja, nazivi ulica satkani su od oprobanog i uspešnog materijala bajajućih istorijiskih istina opevanih u narodnim pesmama, predanjima, odnosno bulevarskim prepričavanjima kao modernoj verziji. Iznenadiće vas uočeno zanimanje banjalučkih realista za izvesne istorizme nakalemljene na njihovu plasticifiranu svakodnevnicu modernog očaja. S jedne strane plitkoća savremenosti dreči u rozikavoj koloritnosti, a s druge neurasteničko čeprkanje po stranicama istoriografije sa izvučenim izvodima, odnosno dokazima moći i neustrašivosti.
Uspavanka, tešenje opskurne savremenosti onovremenostima. U tome prednjače nabeđeni učenjaci demokratski uvezani sa običnim pukom. Otelotvorenje grčkih ideala u palanačkoj čistoti nesumnjivo dobrano zaštićenog jednoumlja. A svo to glasno busanje u junačka prsa zvučno je ne bi li se čulo u graničnim nam i suprotstavljanim istinama na koje mi odgovoramo svojom istinom, overenom od poznatih nam starih dana, u koje toliko verujemo da se u njih moramo zaviti zvanično, javno.
Mi smo društvo istoričara ponosno na radove o prošlosti i kitićemo se s njima zanavek. Paučina oko očiju krasi naše lice iskazujući ozbiljnu zaronjenost u dubine prohujalog. Ko skine taj tvrdi istorijski povez preko očiju nije više naš!
Naše stajalište ne samo da je oprečno drugom bosanskom stajališu, no se oni pothranjuju uzajamnim ranjavanjem opstajući, već više od decenije, na istim temeljima pokvarenog saučešća prema žrtvama iz svog tabora ili na maničnoj sportskoj disciplini: brojanje žrtava rata, ko je koga više. Brojkama se razbacujemo udobno sedeći u kafanskim stolicama i za sada pobedu u ovom sportu ubedljivo je odnela sarajevska ekipa sa bleštavom lentom ispisanom od takođe mitologizovane i magličasto (ne)vidne međunarodne zajednice sa njenom moćnom rečju genocid.
U bosanskim izludelim očima svi ostali su na tom terenu poraženi, od sveta omrženi, a žrtve su još jednom ubijene jer najteža reč, koja valjda treba da iskaže saosećanje, data je u zvanično i priznato pravo korišćenja samo jednima.
U vrtlogu bosanske stvarnosti, mukle tišine kojom se bavio i naš nobelovac, turobne misli zamračuju vidike jer ljudi su deo zla sastavljenog od sastojaka raznovrsnih i đavolski dobro umešanih.
Pojedinac se ne usudi odvojiti jer moraće dugo i jako u sebi da vrišti. Javno vrištanje je jalovo.
Unutarnje je teško i mora da bude izdašno da bi se samotni prognanik od raspomamljenih i do ludosti iracionalno nabijenih kolektiviteta odvojio od procesa onečovečavanja, dramske pauze do skore nove crvene boje na pozornici. Sve to ne bi li iščašenjem iz zatočeništva zabluda mnoštva, čiji si revnosni i po rođenju određeni pripadnik, shvatio da nam je muka zajednička i jedinstvena, pored svih razlika u pojavnim oblicma, da smo si apsurdno slični sa potcrtanim razlikama od zlonamernika i da je neka nova nova realnost moguća na putu banjalučko-sarajevsko-mostarskog pomirenja uvidimo li grotesku kojom nas obojiše profesionalni fetišisti uzdignuti nad nama džepovima punim mržnje množina.
Izgnanik s pravom ima rezignirano da pomisli: Zajednički život ovih stada nemoguć je. Stada će uvek postojati, naročito u povoljnim uslovima za stočarstvo, a balkansko podneblje očigledno je plodonosno.
Stoga, hoće li početi ovde da se rađaju nomadi sa svih strana i sa zajedničkom namerom uveravanje stada u zamisao o jednima pored drugih što pasu travu mirno bez stalne pretnje ratom, osetne u vazduhu, nazivima ulica ili naselja opasno zaglibljenim u nedobronamerne mitove?
Jedni pored drugih a to je vid jednih sa drugima.
P.S. Možda bi ostvarenjem te zamisli prestali i da pasemo travu otisnuvši se u druge rabote.
Kina razvila prvi dizelski motor na svijetu s termalnom efikasnošću od 53,09 posto
