Gdine Marjanoviću, prije par mjeseci u njemačkom gradu Aachenu ste dobili nagradu za mir. Da nam kažete najprije zbog čega vam je dodijeljena ova nagrada odnosno šta ste vi uradili da je dobijete?
Ono zbog čega sam dobio ovu prestižnu nagradu stoji u obrazloženju institucije nagrade. Ja nisam ništa uradio da je dobijem. Radio sam samo ono što mislim da svaki normalan i moralan čovek treba da radi u vremenu zla koje još traje. Za nagradu su me predložili ljudi iz Nemačke sa kojima sarađujem više od deset godina iako sam im rekao da nisam za to. Shvatio sam da nagrada nije samo zbog mene pa sam se složio.
Vi se već dugi niz godina bavite nečim što možemo nazvati 'mirovni rad', aktivnostima koje bi barem mlađe generacije bivših jugoslovenskih republika trebale zbližiti radi bolje budućnosti. Šta zapravo uključuje taj vaš rad?
Mislim da smo mi stariji ostavili mladima toliko problema da će ih morati rešavati generacijama. Zbog toga smatram prioritetan rad sa mladima. Mi radimo ono što možemo i ništa više. Naše okupljanje na likovnim kolonijama, pored međusobnog upoznavanja mladih različitih nacionalnosti, ima i razgovore na teme fašizma, ljudskog zla, naših razbojništava u poslednjih skoro dvadeset godina bez ikakve političke pozadine. Cilj je da mladi uvide kako smo napravili bratoubilački rat bez ikakvog razloga.
Cilj je da se mladi opredele za zdrav život, a zdrav život podrazumeva ljubav a ne mržnju. Radimo i na razmeni mladih. Naši mladi iz Bačke Palanke su išli na druženje sa mladima u Brčkom, Bosanskom Petrovacu, Osijeku i nekim mestima u Vojvodini a već treću godinu imamo razmenu mladih sa jednim gradom u Nemačkoj. Recimo, prošle godine zajedno smo u Kelnu posetili SS hapsane.
Ovih dana naši mladi će posetiti Spomen obeležje na Ovčari u Hrvatskoj i time steći priliku da shvate da fašizam nema naciju, da je to zlo u ljudima, ideologija kojoj se mora suprostaviti. Time se, ja se bar nadam, shvata da nema potrebe za nikakvom međunacionalnom mržnjom.
Radite dosta i na području BiH. Kao čovjek koji vuče korijene iz ove zemlje, kako opisujete trenutno stanje ovdje i šta vi kao mirotvorac smatrate da treba uraditi na, recimo, pacifizaciji bh. teritorije?
Ne samo da vučem korene, ja sam u mom zavičaju vrlo često. Tamo sam rođen i tamo imam jednu malu kućicu. Razbojništvo koje se tamo događalo mi je ostavilo samo četiri zida od kuće ali sa mojom i supruginom penzijom je popravljamo. Bez ikakve donacije. Sva moja porodica je prosto zaljubljena u Bosnu. Dakle, ja ne vučem korene, ja se osećam kao Bosanac, ili kako se često predstavljam 'bosanski Vojvođanin' i 'vojvođanski Bosanac'. Kada se tiče pacifizma, mislim da smo dokazali da nismo dorasli nikakvom oružju. Bio bih najsretniji da sve ove naše državice budu bez vojske i bez oružja. Od koga se mi to branimo? Od koga smo se odbranili?
Smatrate li da u BiH u ovom momentu uopšte ima smisla priča o miru, ljubavi, međusobnom uvažavanju, kada su vodeći političari okrenuti svemu suprotnom od toga, a podržao ih je veliki broj ljudi na izborima?
O miru, ljubavi i međusobnom uvažavanju ima smisla baš u ovim trenucima pričati. I baš zbog tog „velikog broja“ ljudi. Kada ako ne sada? Mržnja nije splasnula, ona ponovo narasta. Mržnja je bolest koja se leči ljubavlju, tolerancijom i uvažavanjem različitosti. Kada mladi ljudi ulaze u razne nacionalističke i fašističke organizacije. Kada unuci partizana postaju fašisti. Mora se baš zbog političara koji već tridesetak godina zaluđuju narod da bi ga mogli opljačkati.
Kada je Dodik (ne mogu reći gospodin jer ni jedan gospodin ne bi radio ono što on radi svojoj zemlji i svom narodu) dao intervju pre dva-tri meseca Glasu Amerike u kome je izjavio kako u Bosni narodi ne mogu živjeti zajedno, pokušao sam animirati ljude da reagujemo, verujte nisam uspeo. Zvao sam i jednog mirovnjaka iz Bosne, Bošnjaka, molio da reagujemo ali nije hteo. Posle saznam da njih dvojica žive kao odlični drugari. Ali, znate, nema ni adekvatnog i zdravog odgovora od one druge strane političara. I to je najveći problem.
Šta mislite da će se dešavati ovdje ako se sadašnja situacija zaoštravanja odnosa, kako među narodima tako i državama regiona, nastavi?
Ako se ludilo koje nam nude političari nastavi, strah me je od novog zla. Nadam se da je svet naučio neku lekciju iz užasa koje smo sebi pravili i da će naći neko rešenje. Nadam se da to neće biti kao Dejton koji je, hteli mi to ili ne, podelio Bosnu. Priznao dogovor Tuđman - Milošević. Zar je jedino rešenje bilo – entiteti? Tvrdim da nije!
Ako se pitanje Bosne ne reši tako da Bosna bude normalna država, kao svaka druga u Evropi, spirali zla ne vidim kraja. Jedini otpor zlu mogu biti svesni građani. Na tome moraju raditi civilne organizacije koje, na žalost, na čitavom prostoru bivše zajedniče države na tome uopšte ne rade ili rade nedovoljno.
Vrlo lijepo zvuče vaše ideje o tome da se kroz dijalog trebaju rješavati trenutni problemi, ali čini se da takva vrsta evropske prakse koja uključuje i konsenzus, izgleda jednostavno ne djeluje. Vaš komentar?
Pa, moj komentar je sadržan u prethodnom pitanju. Za konsenzus trebaju građani kojih mi skoro da nemamo niti u jednoj državici nastaloj od bivše zajedničke države. Zbog toga osnovna aktivnost civilnog sektora mora biti na izgradnji građanske svesti.
Vi ste osnovali i poseban forum posvećen dijalogu. Nazvali ste ga 'Most prijateljstva' i u njemu ćete okupljati regionalne nevladine organizacije. Kakav je interes za ovakav rad?
U Forumu „Most prijateljstva“ ne okupljamo samo NVO, u njemu okupljamo i pojedince. Do sad imamo preko stotinu članova pojedinaca i osam NVO iz Bosne, Hrvatske i Srbije. Mislim da ćemo u novembru imati Skupštinu i dogovoriti se o aktivnostima u narednom periodu. Verovatno ćemo imati i ogranak u dijaspori kod sva tri naša naroda.
Vi ste izjavili da su problem u BiH nacionalne stranke i prvenstveno nacionalne stranke. Postoje mišljenja da ako one opet pobijede na izborima naredne godine, da BiH nema budućnosti. Da li biste se složili?
Da su problem u Bosni nacionalne, pre bih rekao nacionalističke stranke, to je očito. Ako ponovo pobede, nije kraj sveta. To govori o duhu naroda Bosne, o duhu Bosanaca i Hercegovaca. E, na toj promeni duha se mora stalno raditi. Cilj je daleko, ali po meni je dostižan.
Za kraj, vjerujete li da ovo ipak može biti jedna normalna zemlja sa normalnim odnosima među ljudima, bez ikakvih međunacionalnih tenzija, i da je to zapravo njeno prirodno stanje?
Da, verujem jer se to u prošlosti, pored svih grešaka koje su činjene, pokazalo mogućim i spasonosnim. Jedinstvo moramo graditi, ne na istosti, nego na različitosti. To je prirodna karakteristika svega u prirodi, pa i ljudske vrste. Kako je govorio vojvođanski pesnik Mika Antić: svi smo na isti način različiti. Dakle, život u različitosti i bez ikakvih tenzija je apsolutno prirodno stanje. Nadam se da će to naši narodi na vreme shvatiti.
Njemačka se vraća: Neočekivan rast privatnog sektora, brojke iznad očekivanih
Dolazi li Bolt u Sarajevo? Glavni Uberov konkurent traži vozače u glavnom gradu BiH
