Eh, evo sam ufatio i reprizu, al vas moram razočarat, jer vas nemam su čim sastavit. Ondje gdje nas je prekinulo i sama se epizoda završila. Ja sam se onda skroz skahario i svunoć oka sklopio nisam, sve od crnih misli, taman sklopim kanje, a na um mi padne: ay dios mio, šta li će bit u onoj sobi. I tako, nekako predevaram noć, a onda jedva dočekam novu epizodu.
Eh, treća episoda. Ona i opet započne isto: Na ekranu ide ime serije, Korazon de Toba calcarea, gore grad na javi, a dole odraz tog grada u vodi. Gore grad nekako pust, oblaci se navalili na njega ko da ga neko jastukom hoće da utuši. A dole u vodi vedro nebo ispod grada, i neki ljudi naopačke i neki auti se micaju tamo-vamo, i zastave se neke lepršaju ko da je praznik. Meni se je ta špica pravo zdopala, ne pamtim seriju u kojoj je to bolje odrađeno. Al dok sam se tako divio špici, opet mi promakne ime one glumice. Krivo mi je, vjerujte dragi zemljaci, sljedeći put ću ga sigurno vidjet.
Helem, vrati nas slika u onu kuću i u onaj hodnik. Primiče se Izabela tako onoj sobi, onaj njen privjesak sve više svijetli, a ona jadna to ne primjećuje, već upravila u onu sobu pa ne zna za natrag. Kad najednom iz one sobu sijevnu ko munja iz oblaka. Ona tamo poletje, a ja joj govorim, de ne budi bona budalasta, stradat ćeš u cvijetu mladosti, vidiš da su u toj kući šejtanska posla. Ama jok, ona tamo uđe, a ona soba skroz prazna, nigdje ništa, doli u jednom ćošku lampa, ista ko ona na njenom privjesku sam triput veća. Stoji tako lampa u budžaku i tinja na njoj nekakav tanki plavi pramičak, a mene je to sve podsjetilo na onog Haldaina, ne znam jeste li čuli za njega, bila je jedna serija i o njemu, al može bit da vi niste gledali. Helem, posegne ti Izabela za onom lampom, a u taj čas je neko zovne po imenu, i ona se pripane i dohavijesti, i brže niz one basamake, a u ekranu ostane ona kamena lampa, i sve joj se kamera primiče, i ona sve veća, ve la sangre ve la kuvete, sve mi niz kičmu neka jeza lazi. Stoji lampa u sred gareža, u njoj neko svjetlo plavo tinja, a iz nje se čuje ko neki cilik, ko neki glasovi kad se ono pusti na kasetofonu traka ubrzano. Uf, jedva se nekako i to završi.
A napolju, dona Ana završila šta je zamislila, pa doziva Izabelu da joj neke slike uslika po selu. Vidim ja da ona pojma nema šta se desilo, da njoj Izabela ništa nije za onu lampu kazala. Tu ti one još par slika uslikaju, biće za neku dokumentaciju, pa ti onda krenu nazad do džipa da vide je li vozač popravio oni kvar i brektanje. Al kod džipa još jedan auto, a pored šofera još jedan čovjek, ali fino obučen i vidi se odma da je namazan svim mastima.
Kad njih dvije priđu, taj ti debeli došljo namah stade pred dona Anu, pa se pred njom nešto poče uvijat, pa joj stade ruku ljubit, pa sve tako nešto izvodi, vidim ja da se on njoj zbog nečeg ulizuje. Odmah sam joj reko, ne petljaj se s njim, to je neki lisac-mudrijaš, uvalićete u zlo, ni sedam meleka te neće iskobeljat. Al on fin, a ni auto mu nije gori, neki audi, vidi se da je službeni, jer niko ne bi sa takim autom išo gdje i džip prokuha. Al onda meni tu padne na pamet da nije džip prokuho od uspona, nego da ima ti neki šejtan u tom selu, nije ofrlje ona lampa cijukala i svijetlila tamo u onom šutu. A opet, što nije i auto prokuho, osim ako to nije plaćena reklama, da se vidi đe je švabo, a dokle mu je japanac.
Dok sam ja tu tako o tome ferštuljio, onaj namazani pozove njih dvije na ručak na jedno specijalno mjesto. I tako, onaj šofer kaza dona Ani da ona može sa gospodinom predsjednikom, a on će se vratit u grad samo da opravi kola, a sutra će joj opet bit na raspolaganju. Tako se oni sporazumiše i krenuše audijem nizbrdo.
Ono specijalno mjesto za ručak pokazalo se da je neki vozić na vodi. Reko bi, nekakav vodeni ćiro, lokomotiva puhlja i povremeno pišti, a kompozicija šara po jezeru, ljudi u tri vagona se goste i guštaju. U jednom od tih vagona sjede predsjednik i dona Ana, on ti se njoj umiljava, sve nešto trepće onim svinjećim okicama, pravo da vam kažem, muka ga čovjeku gledat. A Izabeli to valjda dosadno pa sjela na stepenice od vagona i šara rukom po vodi. Dok ti ona ne ugleda u susjednom vagončiću na stolu postavljen ručak, jelo se puši, kraj jela na stolu smotane nečije haljine, ali za stolom i oko stola nikog nema. Nemalo se začudi Izabela, a i ja zajedno s njom, i zapitam se kakva li je ovo sad zavrzlama i kakva li je nevolja po srijedi, tal es mi parecer. Izabela, normalno, kad nikad nema mira, ustane i pođe u onaj čudnovati vagon, vidi se da je nju plaho zainteresovalo šta li je to, a koliko sam je ja do sad upoznao, nju kad štagod zainteresuje ta ti u propast srtlja, a za zdravom pameti se ne havijesti.
