Međutim, pojavi se troje-četvero nekakvih u prslucima crvenim ko naranče, pa stadoše rastjerivat onu svjetinu i vikat da se čim prije uklone s mosta, jer treba počet snimanje. Tako učas nestade ona gungula, ko rukom odnesena. Domalo, na ćupriju izbiše nekakvi svatovi, pjevaju svatovske, pucaju, podvriskuju, pa u veselju i radosti krenuše da pređu na drugu obalu, a pred njima na klicima kamera, a pored kamere onaj režiser što bi brico Gagula imo dva sata posla da mu glavu u red dovede.
Gledam ja one svatove, mlada pod duvakom sakrivena, sve u starim nošnjama, puške srebrom okovane, ay Dios mio! Samo što mi suze ne udariše na oči, jer sjetio sam se moga djetinjstva i moje mladosti u Milama, u mojoj dragoj Bosni.
Kad bi na sredini ćuprije, ona se mlada otrže i poletje da se baci s ćuprije u duboku Drinu. Stade ona na ivicu mosta, sve se zaledilo, svatovi ne dišu, tek ti jedna bula izađe iz njih i svojim poslom prođe pored one kamere i onih kolica i onog kosijanera, i pravac druga obala. To nevjestu na mostu malo ko zbuni i oni svatovi se uskomešaju, a bradonju kad nije šlag strefio. Poče od bijesa skakat i sovat, a nekakvi što se nađoše oko njega stadoše ga smirivat i tetošit, i još se izdirat i na mladu i na svatove, a ona bula negdje ispari.
Međutim se Momčilo dosjeti svome jadu, pa da znak onim svojim da polete za bulom, ali oni u prslucima stanu pred njih ko da im ne daju na drugu stranu, ali ih ovi Momčilovi porazbacaju ko da ih bog nije ni dao, pa za onom bulom dok je ne spengaše. Skinu joj, gluho bilo, feredžu, al pod njom nije Andrej ko što su oni mislili, već neka poštena i čestita žena što je na sav glas udarila u ciku i u vrisku da se čovjeku ni izvinit ne da. Tu sad dođu reklame, a ja iskoristim da sporadi sebe odem na jedno mjesto, a sramota me reć koje.
Sad ću vam otkrit šta sam otkrio: nema tog čovjeka koji može duže pišat nego što reklame mogu trajat. Kad sam se vratio, a one se još vrte i među njima ona što je ne volim, kad ona domaćica sva u bijelom uzme za ruku jedno ciganče s ceste, svo musavo i prljavo i poderano, i odvede ga do veš mašine, na kojoj je onaj deterdžent Arijev što ga ona reklamira, i onda skine sve sa onog djeteta i stavi dijete u mašinu.
Utom se nastavi serija. Snima kamera ono ukleto jezero, gdje plovi voz restoran, i gdje imaju potopljeni mrtvački kosturi i podvodna pećina. Bratjen i Izabela kako pristaju na drugu obalu, daleko od onih veprova što su ih progonili. Kako pristadoše, tako krenu ona prokleta muzika što se od nje kosa za ušima diže.
Probijaju se oni kroz ševar i ono raslinje okolo jezera, ali ko što je Zajka imo običaj reć, ne da se usranom do potoka, kako izbiše iz čestara tako ih dočeka Momčilo sa svojim ljudima. Zatraži on od Bratjena ranac. Bratjen, kuće-štaće, vidi nema kud, došo dur guzici, pruži ranac, al u taj čas odnekud iskočiše, s neba pa u rebra, onaj uliguz, direktor grada, i s njim onaj režiser što je izgleda svakom loncu poklopac. Odmah se taj okomi na Momčila te se stade izdirat na njega ko na svog konjušara, govorit mu da je glup i nesposoban, i da je idiot koji mu je upropastio snimanje filma i uništio njegove umjetničke trudove, i još hejbet takvih stvari mu izgovrio, a Momčilo oborio glavu i samo šuti.
U cijeloj toj fertutmi Bratjen i Izabela iskoriste priliku da klisnu. Dokopaše se čamca, pa opet uz jezero. Ali, ravno na njih juriša onaj vodeni ćiro, gusti dim ispušta u oblačno nebo, a klizi po vodi ko golema zmija. Kako se primiče, tako se u vagonima sve bolje razaznaju neki ljudi, a kad dođoše nablizu, ja prepoznam Roku i njegove rendžere. Ah que desgracia! Samo još oni falili da se veselje upotpuni. Međutim, kada ih spaziše, Bratjen i Izabela dograbiše one boce sa zemaljskim vazduhom, zaprtiše se, i buć. Ostadoše samo kolutovi tamo gdje su potonuli. A Roka, gledaj kako mu plijen pred očima izmiče, dok ne dođe sebi pa se maši za telefon i nekoga okrenu.
Esma Numanović čini ljepšu stranu bh. muzike: Vjerujem da će moje pjesme doći tamo gdje je potrebno
