Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor

Sada… Gledajući iz automobila u Sjeverinu nemaš više šta veselo videti. Ali otvori prozor putniče, osetićeš…

Često razmišljam o nama Balkancima, našem mentalitetu i temperamentu. Našim majkama i sestrama. Volim svoju zemlju, volim svoje ljude, ne delim ih, samo nas pokušavam prihvatiti onakvi kakvi smo i takve nas sve volim, samo neke ne poštujem ili poštujem. Ništa drugo. Ovo što sledi je priča o nekim sasvim drugim ljudima. Ljudima odabranih od Izvora da nas podsećaju na produkt ljudske gluposti u jednom vremenu ludila. Na neke koji su trebali biti komšije i mi njima još uvek, a nismo, nažalost. Na prekinuti put. Na današnjicu…. Samo se molim, ne na budućnost. Amin.

U tim mislima vezanim za nama svima dragi Balkan, krv je nemoguće zaobići. Sama dolazi, ne znam čime dozvana. Imam neki osećaj da se ta naša balkanska zemlja zalijeva krvlju, supstancom karakterističnom po nama ljudima, kao kada kiša zalijeva livadu. Izgleda ta naša balkanska krv toliko vri svakih nekoliko dekada u nama, da moramo bar malo da je pustimo. Prošlost je pokazala da smo bolji “puštači” tuđe krvi nego svoje (čitaj puštanje svoje krvi malo više boli, a i nije u skladu sa verovanjem otupljenog mozga). Mada ima pojedinaca koji su uspeli u puštanju sopstvene. A koliko je to malo?

U brojevima 99 000 ljudskih života u zadnji dvadeset godina. Da, ima jedna mala začkoljica kod tog puštanja krvi, ode i duša… Ode sa mirisom, istim onim koji osetiš kada prođes kroz Sjeverin. Takav skoro isti miris možeš osetiti na jednom brdu sa leve strane Sarajeva, na putu od moje varoši… A, ruku na srce i po celom Balkanu, isti miris, sa raznim dodacima krvi… Ide taj miris tako, po ovom našem dunjaluku, širi se, opija, mami, a mi, ljudi ko životinje, pustimo se… pa ljudi, nije to onaj miris ljubavi, nemojte da se varate…

U mojoj varoši, živeo je jedan dečak, ima on i ime i prezime, ali budem li ga imenovao, dobiće karakteristike pojedinca, a to neću. Na mesto gde sada on odmara nije pojedinac, nije sam, pa grehota bi bilo izdvojiti ga iz društva. To mu je bolan jedino preostalo. Baš taj klinac sa svojih 16 godina, vođen životom, ode iz varoši. Krene niz Bisticu Limom do Drine, prepliva je, prošeta još malo i dođe u šeher. Tu završi zanat, postade majstor za popravku oni drvenih kutija iz kojih vire ljudi. Imao je na planu da živi, da poleti! Joj kako je bio sretan, kažu… Kažu i da je zadržao taj osmeh… Još se smeje… Kada sam ga zadnji put posetio, na moju žalost, ne viđoh taj osmeh…

Video sam dve nišanke, mali broj godina. Kada od onog većeg broja oduzmeš onaj manji, ostane tačno 23… 23 leta, 23 zime, 23 jeseni i tačno 23 proleća, pa onda 23 belaja iz komšiluka, 23 devojke… ko zna možda bi devojaka bilo više da nije hteo da živi slobodno, da nije hteo da ima onaj osmeh… Među svojim drugovima, na njihovoj konačnoj adresi, leži njih 1487… 1487 duša, 1487 istih onih poletnih osmeha, 1487 uspomena na sve što su imali, što su bili, čiji su bili i ko je bio njihov… Među njima leži moj rahmetli komšija i evo od devedeset i neke po ko zna koji put ima 23 godine… A ja živim s vama svoju dvadeset i treću… I smejem se….