{{error}}
Korisničko ime ili e-mail
Lozinka
ili
Facebook prijava


Unesite e-mail:


Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor

S
29.11.2009. u 21:10
0
0
Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor
0
Kada prolazite kroz Sjeverin, otvorite prozor
Sjeverin… Kreneš od moje Varoši na ćevape u Sarajevo, proći ćes kroz Sjeverin. Sjeverin je rodno mesto majke mog dobrog druga Doce. Sjeverinom ćeš proći ako pođes ka vikendici meni drage osobe. U Sjeverin je moj babo išao na igranku i u povratku slupao fiću. Nekada…
Sada… Gledajući iz automobila u Sjeverinu nemaš više šta veselo videti. Ali otvori prozor putniče, osetićeš…

Često razmišljam o nama Balkancima, našem mentalitetu i temperamentu. Našim majkama i sestrama. Volim svoju zemlju, volim svoje ljude, ne delim ih, samo nas pokušavam prihvatiti onakvi kakvi smo i takve nas sve volim, samo neke ne poštujem ili poštujem. Ništa drugo. Ovo što sledi je priča o nekim sasvim drugim ljudima. Ljudima odabranih od Izvora da nas podsećaju na produkt ljudske gluposti u jednom vremenu ludila. Na neke koji su trebali biti komšije i mi njima još uvek, a nismo, nažalost. Na prekinuti put. Na današnjicu…. Samo se molim, ne na budućnost. Amin.

U tim mislima vezanim za nama svima dragi Balkan, krv je nemoguće zaobići. Sama dolazi, ne znam čime dozvana. Imam neki osećaj da se ta naša balkanska zemlja zalijeva krvlju, supstancom karakterističnom po nama ljudima, kao kada kiša zalijeva livadu. Izgleda ta naša balkanska krv toliko vri svakih nekoliko dekada u nama, da moramo bar malo da je pustimo. Prošlost je pokazala da smo bolji “puštači” tuđe krvi nego svoje (čitaj puštanje svoje krvi malo više boli, a i nije u skladu sa verovanjem otupljenog mozga). Mada ima pojedinaca koji su uspeli u puštanju sopstvene. A koliko je to malo?

U brojevima 99 000 ljudskih života u zadnji dvadeset godina. Da, ima jedna mala začkoljica kod tog puštanja krvi, ode i duša… Ode sa mirisom, istim onim koji osetiš kada prođes kroz Sjeverin. Takav skoro isti miris možeš osetiti na jednom brdu sa leve strane Sarajeva, na putu od moje varoši… A, ruku na srce i po celom Balkanu, isti miris, sa raznim dodacima krvi… Ide taj miris tako, po ovom našem dunjaluku, širi se, opija, mami, a mi, ljudi ko životinje, pustimo se… pa ljudi, nije to onaj miris ljubavi, nemojte da se varate…

U mojoj varoši, živeo je jedan dečak, ima on i ime i prezime, ali budem li ga imenovao, dobiće karakteristike pojedinca, a to neću. Na mesto gde sada on odmara nije pojedinac, nije sam, pa grehota bi bilo izdvojiti ga iz društva. To mu je bolan jedino preostalo. Baš taj klinac sa svojih 16 godina, vođen životom, ode iz varoši. Krene niz Bisticu Limom do Drine, prepliva je, prošeta još malo i dođe u šeher. Tu završi zanat, postade majstor za popravku oni drvenih kutija iz kojih vire ljudi. Imao je na planu da živi, da poleti! Joj kako je bio sretan, kažu… Kažu i da je zadržao taj osmeh… Još se smeje… Kada sam ga zadnji put posetio, na moju žalost, ne viđoh taj osmeh…

Video sam dve nišanke, mali broj godina. Kada od onog većeg broja oduzmeš onaj manji, ostane tačno 23… 23 leta, 23 zime, 23 jeseni i tačno 23 proleća, pa onda 23 belaja iz komšiluka, 23 devojke… ko zna možda bi devojaka bilo više da nije hteo da živi slobodno, da nije hteo da ima onaj osmeh… Među svojim drugovima, na njihovoj konačnoj adresi, leži njih 1487… 1487 duša, 1487 istih onih poletnih osmeha, 1487 uspomena na sve što su imali, što su bili, čiji su bili i ko je bio njihov… Među njima leži moj rahmetli komšija i evo od devedeset i neke po ko zna koji put ima 23 godine… A ja živim s vama svoju dvadeset i treću… I smejem se….

Podstaknut emocijama zbog mog rahmetli ali i zaboravljenog komšije, da mu Izvor podari mesto pored Njega samog, vraćajući se u nas zajednički komšiluk, opet treba prćci Sjeverin… Odlučih da otvorim prozor. Sa stidom sam mirisao. Kunem se sa suzama. Vec 17 godina sjeverinski miris nosi njih trideset opijata, zajedno sa dušama i telima…. Taj sjeverinski miris se razlikuje od onog balkanskog i šeherskog mirisa, jer njegovi stanovnici nisu našli kuće… ne leže pod nišanima na kojima možes pročitati ime i godine leta… Nisu ukopani… Negde plutaju… Drina ih zavolela, kaže dobri su to ljudi, sjeverinska zemlja ih možda ne bi ni primila, jer nije im vreme bilo….

Bolan imalo je još toliko posla odraditi, još koji razred škole proći ili pasti… još koji put ženu i brata poljubiti… još koji 1. Maj dočekati… Bajram bolan… Ramazan… A ironijom dodajem, samo su tog jutra krenuli na posao, u školu… Naravno moram pomenuti jednog sjeverinskog komšiju, koji je svojim plemenitim delom spasio jednog sjeverinskog dečaka da mu duša pređe u miris… hvala mu…

A mi? Samo smo ljudi, skloni zaboravu, skloni sećanjima sa strahom… Skloni zatvaranju prozora dok prolazimo kroz Sjeverin… Pitam se puno toga. Neka to možda bolje da ostane u meni.

U mojoj varoši, malo se zna o našem dečaku, o našem šehidu, o našoj zaustavljenoj mladosti. O dečaku koji je postao majstor za one drvene kutije iz koje vire ljudi, koji se danas zove televizor. Možda su sada svi televizori pokvareni jer njega više nema. Ne znam. Njegova majka, brat i babo znaju. Verujem da svaki put kada pogledaju u TV, vide njega sa alatom u rukama. Majka njegova ne treba da ide kroz Sjeverin ili u šeher da bi osetila onog mirisa. Ima ga dosta, kaže, u njegovoj sobi. Meni je žao njegove majke, samo pomislim da sam ja pre 17 godina hteo da popravljam televizore, sada bi verovatno ležao miran i hladan. A šta bi radila moja majka… Ne smem ni da pomislim. Njega niko više ne pominje u našem komšiluku. Možda je mnogo belaja učinio. Možda je mnogo puta obrao komšijsku jabuku. Možda je imao jak šut levom, pa bi od njega pucali komšijski prozori. Kažu voleo je fudbal…. Doduše, kažu kada ih pitaš… nikako sami…

Verovatno će neki pomisliti da ovo moje malo pisanije priziva duhove. Ne. Ovo ima cilj da se bar negde na ovom dunjaluku, pomene moj rahmetli komšija koji je samo želeo da popravlja televizore. Da se pomenu svi oni iz sjeverinskog mirisa. Apel na putnike koji prolaze kroz Sjeverin da otvore prozore bez straha, neće ga miris uzeti, samo će ga podsetiti…

Napišite i vi tekst vama interesantne tematike i pošaljite ga na na našu redakcijsku adresu [email protected]

Komentari (0)
Email adresa: (nije obavezno)

Tekst ispravke: