EKSKLUZIVNO / "Mladić je čovek poput nas, i to je najstrašnija spoznaja"
Za knjigu "Top je bio vreo“ Vladimir Arsenić je u "Vremenu" napisao da je, "u najmanju ruku, problematična ideološka tvorevina koja relativizuje opšteprihvaćenu poziciju žrtve što, bez svake historijske sumnje, pripada građanima Sarajeva, koji su istrpeli zversko bombardovanje". Koliko je u pravu i u kojoj mjeri će film ličiti, odnosno razlikovati se od knjige?
Mislim da je procenjivanje romana kontaminirano predrasudama u odnosu na autora i njegovu porodicu, ali i javnim nastupima romanopisca. Zahvaljujući tome se roman, po mom sudu nepotrebno, iščitava u nekakvom politikantskom, nacionalnom, efemernom ključu. Film se bavi onim šta rat čini detinjstvu. To je ono što je meni u romanu bilo uzbudljivo. U dramskom smislu, u centru filma je odnos dečaka kome granata ubija roditelje, i komšinice koja ga prihvata, dakle, surogat majke. To je ono što je isto i istovremeno različito u romanu i u filmu. Film je prosto odabrao iz romana one teme i motive kojima se želi baviti.
Svaka adaptacija i prenošenje dela iz jednog u drugi medij je na određeni način izneveravanje predloška. Logika filma i logika literature su sasvim različite. Dobra adaptacija je nužno nešto drugo u odnosu na predložak. Film brani ljudskost i to je njegova politička i nacionalna pozicija. Duboko verujem da se delima delimo, a da zločincima religijski ili nacionalni dresovi i barjaci služe isključivo kao izgovor.
Kako ste, toliko godina nakon "Do koske", došli do toga da snimate film sa Vladimirom Kecmanovićem?
Ja sam se poslednjih četrnaest godina bavio reklamnim i medijskim biznisom. Meni je ovaj projekat, kao vlasnik prava na filmsku adaptaciju, ponudio glumac-producent Tihomir Stanić. Tako da odgovornost i zasluge za to idu njemu na račun.
Tema o kojoj govori "Top je bio vreo“ obrađivana je i u mnogim medijima u Sarajevu, ali je i dalje priličan tabu. Bojite li se reakcija, pogotovo uzmemo li u obzir činjenicu da je nedavno zbog reakcija žena iz Višegrada privremeno bilo zabranjeno snimanje filma Angeline Jolie?
Reći ću to ovako, ja znam da će biti negativnih reakcija, pogotovo unapred, dok film još ne izađe. Znam da će film u određenim nacionalnim brlozima biti procenjivan kao propagandistički, odnosno nepatriotski, već prema vizuri. I neka im bude. Očekujem, ipak, i nadam se da će biti dovoljan broj ljudi koji će biti spremni da film gledaju sa stanovišta odbrane ljudskosti. Jer, o tome se tu, ponavljam, radi. O ljudskosti.
Film "Turneja“ koji je, po mom mišljenju, kao nekoga ko je preživio rat, zasigurno jedan od najjačih antiratnih filmova, brzo je na neki način pao u zaborav i nije se izgleda svidio nacionalnim establishmentima. Kako se Vama čini takvo viđenje rata i na koji način će se Vaše viđenje razlikovati?
I "Turneju" i 'Top je bio vreo" kao producent potpisuje Tihomir Stanić. Otpor onih kojima je nacionalno određenje zanimanje nije začuđujući. Političke oligarhije opstaju na upornom podvaljivanju nacionalnih tenzija. Time se hrane, od toga žive, time sakrivaju sopstvenu pljačkašku prirodu. Logično je da ih nervira kada im umetničko delo "kvari pos'o". Goran Marković je jako vešt u tome da kritički aspekt filma upakuje u naizgled laku, pitku priču. On gađa u pleksus. Moj film će biti direkt. U čelo. Tako da očekujem još burnije reakcije retrogradnih snaga čiji smo svi mi još uvek taoci.
Ni Vi ni Kecmanović niste bili tokom rata u Sarajevu, ko vam pomaže da film smjestite u ambijent Sarajeva 1992-1995?
Puno ljudi. Saradnik na scenariju, scenograf-kostimograf, pomoćnik režije, glumci, prijatelji, rođaci, poznanici... Zatim filmovi, knjige, internet. Jako vodimo računa o autentičnosti, iako ovaj film nije rekonstrukcija opsade Sarajeva, već umetnička konstrukcija o odrastanju u surovom okruženju.
Bojite li se da bi, uz svu dobru namjeru, određene politilke elite film mogle zloupotrijebiti i na osnovu njega zagovarati tezu da su "žrtve opsade postale zle i kao takve zaslužile da budu pod opsadom i granatama“?
Ne. Žrtve su žrtve. Nakazne konstrukcije i zloupotrebe su, naravno, uvek moguće. Ipak, ne može se Vagneru upisati u krivicu to što je izvesni bečki moler uživao u njegovoj muzici.
Gdje će film biti sniman i koliko planirate da traje snimanje?
Film će biti sniman uglavnom u Bosanskoj Dubici, koja nam "glumi'" Sarajevo, zapravo sarajevske stanove, podrume, haustore... Šest dana ćemo snimati u Sarajevu. Snimanje traje od druge polovine decembra do polovine februara.
Ko čini glumačku postavu filma?
Podela još nije zaključena, pa ne bih srljao sa imenima. To su uglavnom glumci iz Sarajeva, Zenice, Tuzle, Banje Luke, zatim nekoliko glumaca iz Beograda i Zagreba.
Ovaj film je ratna melodrama. Glavni junak je desetogodišnjak. Pratimo dešavanja iz njegove vizure. Rata u filmu ima onoliko koliko ga on vidi. A on vidi trpljenje, vidi patnju.
Kazali ste jednom, ako Vas nisu krivo citirali, da je bolje da scenarista i reditelj budu dvije osobe. Kršite li taj princip u ovom filmu?
Tačno je. Ja smatram da je to bolja situacija. Tada reditelj može da zauzme stav u odnosu na scenario, da ima distancu. U protivnom, preti opasnost da se previše "veže" za tekst, da previdi probleme. To što sam inicijalno sam pisao scenario je iznuđeno rešenje u tom trenutku. Potom sam na scenariju radio sa svojim kolegom sa klase, Alešom Kurtom. A taj nema dramaturške milosti.
Film "Do koske", iako snimljen tek nakon rata, dobro je prihvaćen u cijeloj regiji. Mislite li da su se svi prepoznali u priči punoj nasilja, koje nam je i danas svakodnevnica?
Voleo bih da film ima snagu da menja društvo. Film je, nažalost, slabiji od politike. Zadatak politike bi trebalo da bude da društvu ponudi perspektivu, nekakav plan za budućnost. Elite su, međutim, zabavljene održanjem na vlasti pomoću nacional-socijalnih demagogija i beskrupuloznom korupcijom, tako da ne stižu da se bave projektovanjem sutrašnjice. Nije onda nikakvo čudo da mlad svet krene u ludačke, kriminalne, samoubilačke pohode.
Kad danas gledate na taj film, u čemu mislite da ste najviše pogriješili?
Danas ga gledam kao da nije moj. Danas bih ga uradio sasvim drugačije.
Zbog čega pauza od 15 godina između dva filma? Čime ste se sve bavili tokom "pauze“?
Zbog "Pampersa" i "Bebelaka". Nije se moglo živeti od filma, bar ja nisam mogao. Pa sam se bavio reklamnim biznisom, dečijom televizijom... Prošle godine sam se svega otarasio. Sad sam opet slobodni umetnik.
Kada bi snimali "Do koske II“, kako biste opisali trenutnu situaciju?
Adolescentima je tada bio cilj da imaju pištolj, pejdžer, plavušu i pajero. To se ipak promenilo. Sada se traže nasilne igrice, brza hrana, kretenska muzika i zaglupljujuća televizija. Sada je mirnije, ali zapravo opasnije...
Mislite li da bi neki novi Đinđić mogao preživjeti u ovakvoj situaciji, kako u Srbiji tako i u drugim ex-yu zemljama?
Đinđić je štrčao i nije nas štedeo. Mi volimo da nas maze i da nam se tepa kako smo pametni i lepi i u pravu. A on nam je pružao ogledalo i tražio da se ponašamo zrelo i odgovorno. A to je nas nerviralo. Pa smo ga se otarasili. Kao što bismo se otarasili sledećeg. Mi Đinđića ne zaslužujemo.
Mislite li da je turbo-folk, ne samo kao muzika, već kao pokret, pobijedio na ovim područjima?
Ratovi se vode zbog kulture. Kultura turbo-idiotizma je pobedila. Transformisala se, naduvala silikonima i kolagenom i guta sve oko sebe. Političari su postali "Farmeri", farmeri su postali tajkuni, tajkuni su postali urednici u medijima, urednici u medijima su postali nasilnici, nasilnici su postali cirkuzanti, cirkuzanti su postali političari. I tako u krug. Dok nam se ne zavrti u glavi. Do povraćanja...
Vaš tekst o rezoluciji u Srebrenici i ideja da se umjesto toga odstoji pet dana, trinaest sati i dvadeset minuta ćutanja mnoge u Srbiji nije oduševio. Šta ste sve doživjeli poslije tog teksta i šta ste tekstom htjeli postići?
Znao sam ja da mnoge neće oduševiti. Nadao sam se da će bar ponekog naterati da se zamisli, da izađe iz pojednostavljenih nacionalnih mitologija i paranoja i da stvar sagleda na elementarnom ljudskom nivou. Hteo sam da se izjasnim, da otvorim debatu. Boli to suočavanje, ali je lekovito za srpsko društvo.
Malo je sličnih tekstova, da li mislite da autori ne misle slično kao Vi, ili se pak boje reći šta misle?
Zapravo, ne mislim da se boje. U srpskom društvu postoji određen krug ljudi sasvim odlučan da traži suočavanje sa prošlošću i sa samima sobom. Drugi krugovi, opet, smatraju da, iako se masakr desio, nije korisno da se s time izlazi u javnost. Treći krive druge, četvrti žmure, peti žive u prošlovekovnim mitovima, šesti jadikuju što je PR zločina trapavo izveden, sedmi se cenjkaju oko brojeva, osmi zločin priznaju, ali su nezadovoljni temeljnošću, pa bi da ga ponove...
Da li biste snimili film o Srebrenici?
Bih. Kada bih našao ključ kako da o tome progovorim. To bi mogao biti film o Ratku Mladiću tokom tih dana. O čoveku koji ima milion problema - nema goriva, bune se ljudi, trapavo se koriste sredstva veze, mehanizacija ne postiže, vrućina je, pritiskaju ga političari, stranci ga cimaju... A on juri u crvenom opelu i rešava probleme. Znoji se. Čovek ima misiju. Treba brzo pobiti toliko ljudi. I sakriti leševe. I osigurati da to ostane tajna. Iako je izvršilaca i svedoka nekoliko hiljada. Jer je meni najužasnije u svemu tome da taj Ratko Mladić nije nikakva zver. Običan čovek, kao vi i ja. A dela mu zverska. Da nije bilo ratne frtutme, danas bi zalivao baštu, uživao u penziji i gunđao da je pod Titom bilo bolje.
Kako vidite Srbiju i njeno okruženje za 10 godina?
Srbiju vidim kao rusku koloniju na čelu sa patrijarhom Dobricom, čija pretorijanska garda pazi da se gladni i ljuti ne late motki i kamenja. Vladajuća ideologija je tzv. "prosvećeni konzervativizam". Umetnost i sport su ukinuti. Pozorišta i stadioni su pretvoreni u logore za političke neistomišljenike. U okruženju će pobediti podjednako nakazni politički koncepti. Ili, dakle, to, ili ćemo se suočiti sa sobom, sa prošlošću, izviniti se žrtvama, kazniti zlikovce i gledati od čega se živi. Ratni plen ne bi trebalo da se pojavi kao izvor prihoda.
