14. La romanza en el puente

Za trenutak eto ti Andreja i Izabele u uniformama vojske K. und K. monarhije, pa ih uguralo u kolonu i potjeralo da marširaju preko mosta. Oni tako u koloni, a sve pogledavaju jedno drugo, pa se smješkaju, pa namiguju, vidim ja odma šta je tu na stvari. A kad pređoše na drugu stranu mosta, Andrej se sage do Izabele pa joj nešto šapnu na uho. Ona samo kimnu glavom, te ti se njih dvoje istom za ruke ufatiše pa utekoše iz one kolone. Ona kolona se skroz rasturi. Jedni udariše za njima, drugi na drugu stranu, treći opet natrag preko mosta, meščini i da je u cijeloj toj fertutmi neko s mosta pao u vodu, al to nisam baš najbolje vidio.

Jednom je i Zajka bio optužen za dezerterstvo i jedva je živu glavu izvuko. On ti je služio u Titovom Užicu,i imo je jednu curu kod koje je išo, kako i šta, ne bi sad baš u detalje. Jednom ga rasporedilo na prekorednu stražu, a Zajka ti se ostavi straže pa kod ove svoje. Gore kad su vidjeli da ga nema odma pošalju patrole za njim. Njegova je sreća da ga nisu našli, nego su ga ufatili kad se vraćo, a on se mislio vratit na položaj prije smjene i regularno predat stražu, međutim, gore već bio drugi stražar i oni ti ga ufate. A Zajku je spasila samo jedna stvar. U to vrijeme oko položaja se pojavili nekavi golemi veprovi što su znali napast i na ljude. Zajka je reko da su baš te noći dva takva napala, pa ih je on u kontraofanzivi gonio sve do Kremne. Ne znam kolko su mu povjerovali, al provuko se samo s blažom kaznom.

Uh, opet ja počeo o Zajki, a vamo potjera za Andrejom i Izabelom. Njih ti dvoje uteci, uteci, uletješe u jednu pokrajnju ulicu, Andrej zagrli Izabelu i tako se oni sakriše. Ona potjera proletje i otide na drugu stranu, a njih dvoje kad to vidješe nekako im dođe krivo što se moraju rastat iz onog zagrljaja. Al to se možda meni samo tako učinilo, što je dedi milo to mu se i snilo. Al, da ne bude zabune i da me neko ne okleveće ni kriva ni dužna, nije se meni tu svidjelo što se dva vojnika fataju iza ćoška, ko što bi mogo pomislit neko neupućen, gluho bilo. Uglavnim, prođe potjera, a njih dvoje, kud će šta će, nemaju više rašta bit u skloništu, izađu opet na ulicu, pa u kafanu. Vidjelo se i ime kafane, Kod Lotike, al ja i opet ne znam smijem li takve stvari pominjat, je li to isto reklama ili spada više u umjetnost.

U kafani puno Turaka, trebalo bi nam pola epizode da izbrojimo i razvrstamo sve one fesove i turbane, i kalpake, i šta ti ga ja znam. Njih dvoje pravo za jedan prazan sto gdje su nepušači. Sjednu, a oni ih Turci svi poprijeko gledaju, vidim ja da bi moglo bit belaja, nije Višegrad San Francisko pa da vojnici zagrljeni ulaze u kafane.

Helem, gledaju Turci njih poprijeko, a oni ništa to ne vide, pilje jedno u drugo i smiju se. Dok im konobar ne donese sladoled. Izabela ništa kašika, nego prst u onu vanilu, pa umelja Andreja po nosu. A on sve hoće jezikom da dohvati, al ne može. Da nije Turaka oko njih i oko nargila, bi čovjek iz istih stopa usto i prikučio se gej-paradi. Utom krenuše reklame, pa ja iskoristim da se razrahatim.

Kad se vratim, zateknem dona Vukosavu iza zavjese, viri i gleda napolje, a sva sija od sreće. Sad, šta je gledala, ne znam, al kad vidim reprizu referisaću. Namjestim se da nastavim gledat, kadli mi zazvoni kućno zvono. Ja misli, ko gad da je neka je, praviću se da me nema. Al džaba mi se pravit, neko nalego na zvono pa ne zna za dosta. Još će mi i zvono pregorit, pa ga onda valja mijenjat. Ja ustanem da vidim ko je, a to zvoni, ori se kuća. Vičem eto me, al onaj ko zvoni ne čuje. Prođem kroz tu halabuku i otvorim vrata, kad ona moja svastika Solazur. Kaže išla na tržnicu da kupi neku zelen, a tamo srela Marisol, pa ti se s njom ustavi u priči i sve tako dok nije skontala da će joj počet Marabunta. A kako joj je bilo bliže kod mene, ona ti svrati, jer da je išla kući zakasnila bi, a ovako možemo zajedno gledat. E sad nema više ništa od Korazon de Toba calcarea.