Taman kad je trebalo počet, kadli ti mene prostata da prostiš potjera, i ja propustih početak kad ide onaj grad i ime glumice. Zato od dana-današnjeg za mene više nema pila prije serije.
Dok sam se vratio, a ono već počelo. Dona Ana stoji na ivici šume i zove onog vozača. A ja se mislim šta bi da sam na njenom mjestu. U jednu ruku čovjek je, nije hajvan, nije ni majmunu lako trehnut s drveta, a kamoli čovjeku. Trebalo bi mu pomoć. A opet, kako je poludio, i kako se ponašo, ko zna da se nije u nekog vjetrogonju pretvorio, pa ti ha da mu pomogneš, a on ha pa ti zakovrne vrat ko piletu. Da je sunce i neko lijepo vrijeme, pa hajd i nekako, ali se nebo sa zemljom sastavilo, neka magla osvojila u podne, ono lišće drhturi ko dukati na defu, samo čekaš kad će prasnut odnekle grom.
Tako je isto jednom Zajku i mene ufatilo pred kijamet kad smo išli u Zgošću na priredbu da Zajka povede kolo. Mi šta ćemo, skrajnusmo se u nekakvo groblje, pod onu strehu gdje se jede poslije ukopa. A oni oblaci pritisli odozgo, ko kamen kad pritisne kupus u kaci. Pa kad stade grmit i lampat, sve smo pobacali što smo metalno imali kod sebe, poslije nisam mogo nać ključeve, al jebo ključeve, nego mi žao bilo privjeska, ako nisam pivaru piva njim otvorio, nisam ni gajbu manje. Domalo ti se razvedri i bi kao da ništa nije ni bilo. A to je već bilo pred akšam. Utom ti naiđoše momci iz Uboškog, i oni pošli na priredbu. Među njima se trefi jedan Čimbrica, hvalisavac, a nema ga, sve s kapom metar i žilet. On ti se posilio, isprsi se pred grobljem pa vikne: Hoćete l i vi s nama! A Zajka mislio da nas pita pa zaviče: Hoćemo, hoćemo! Da vam ne pričam šta je dalje bilo, to sami sebi možete dočarat.
Dok sam ja vama o Zajki, ovamo se dona Ana malo okuražila. Krenula ona malo da zaviri naokolo gdje je onaj trehno, a nekakva grdna muzika, sve diže one dlake iza ušiju. Slutim da neće na dobro. Kad najednom, baš kad je sijevnulo, izletje ti pred nju nekakav zeleni, i prepade i nju i mene, jebo li mu rogo ćaću. Jednom se je tako i Zajki u šumi prikazalo, nekakav čovjek u zelenom, al da se mi držimo tematike. Iskoči, daklem, pred nju zeleni, i tu se prekide i otpočeše reklame. To ću preskočit, iako je bila jedna dobra. Neki mali dembel se sakrio ispod stola i sve ozdo krade narezak što mu mama reže i slaže na tacnu za goste. Dok ti ga mama ne opali daskom po ruci, mislio sam da će malom oči ispast, al nisu, nego samo ono što mu je u ustima bilo. I onda mami bude krivo, i da mu neke tablete protiv bolova, i od toga malom bude namah bolje, a do kraja reklame još i smrša. To su neke super tablete, zaboravio sam ime, a vala bi valjale i onoj mojoj svastiki.
Helem, nastavi se Korazon de Toba Kalcarea. Pokaza se da onaj zeleni nije prikaza već šumar, vas rastrgan i poderan ko da se s divljim veprom hrvo. Na rukama mu Sekretario, krvav i onesviješten, a sav raskupusan, isto ko šumar. Dona Ana od straha zamukla, ne umije ni slova izustit, već samo nešto glavom drma, a u grlu ko da joj se kakva gvalja zaglavila pa ne da glasovima da izlaze. Sreća da zeleni šumar bi pribran, on ti njoj, sve na jedvite-jade, nekako dohavijesti da čovjeku treba život spašavat. Ona za mobitel, al hoš šipak, nema signala. Šta će drugo nego put pod noge, ranjenika u kola i pravac bolnica.
Tako ti oni posjedaše i odjuriše, a dona Ana u svojoj ludoj pameti zaboravi onaj neki instrument, što je s njim snimala teren. Moram vam reć da ja sa dona Anom nisam nikako zadovoljan. Sva je ona brate meni nekakva pogubljena, ishavještena, nikako se ne umije nosit sa situacijom. Ne znam jesu li ovi koji su je poslali da radi taj posao pogriješili, ili je to do režisera, znam samo da je moje prenijeti vam ono što vidim, a to je takvo kakvo je.
Helem, da ne gubimo vrijeme, evo ti njih već u bolnici. Ne znam gdje nestade onaj zeleni, možda je još bio tu, a morebit i da je otišo drmnut jednu ljutu ne bi li se malo popravio, uglavnom ga više nije prikazivalo. Kraj dona Ane stoji jedan doktor, a ja sam pozno da je to doktor po bijelom mantilu i po onim slušalicama što mu vise oko vrata. On njoj govori da će sa šoferom sve bit uredu, i da će je domalo opet moć vozit u ono selo, ali da u cijelom slučaju ima nešta čudno. E jes nam otkrio Ameriku! Čuj čudno! Veprovi napadaju, ljudi žabe izranjaju ispod ćire na vodi, vampiri iskaču iz mraka, svi se nešto zgledaju, a ona muzika ne popušća.
Utom priđe njima još jedan u bijelom mantilu, al bez slušalica, tako da sam odmah znao da taj nije kolega od onog drugog. Fin čovjek, onako na prvi pogled, ima ga šta vidjet, pozdravi se s dona Anom, predstavi se imenom Bruno i da je iz policije i pokaže joj značku, a onda se okrene doktoru i upita ga je li onaj ugruhani njihov čovjek. Doktor samo klimne glavom i pruži mu snimak sa rentgena. Sad bi ja mogo ispričat kako su jednom Zajku dali pogrešan snimak od neke trudnice, al duga je to priča pa ću drugi put. Nego da mi vidimo šta će Bruno dona Ani ispričat.
Povede on nju u bolničku menzu, ako bi se onaj kiosk tako mogo nazvat. Ovdje u Rosariu takav kiosk ne bi smio bit kilometar u krugu bolnice. Ima jedan tu kod mene u komšiluku, zove se Alef, i drži ga neki Horhe Čileanac, zato valjda ima u svemu previše čilija, al meni ne smeta, smeta mi prostati, al šta čovjek da radi, ne živi se sto godina. Što je šteta, jer da se živi, ja bi do kraja života svaki dan mogo jest Horheove bubrege s čilijem. Uglavnom, ako vas put nanese ikad u Rosario, moja vam je preporuka obavezno Alef.
Ne znam smijem li ja ovo ovako reklamirat, niko mi nije dao nikakve instrukcije oko reklama, šta trebam radit, al evo ja se vraćam u bolničku menzu, a u Alef ću poć samo da se epizoda završi.
Sutra na portalu Klix.ba čitajte novu epizodu neponovljive serije Srce od sedre...
Seriju možete pratiti i na zvaničnoj Facebook stranici prve bh. internet-sapunice.
Šta predviđa zabrana TikToka u SAD-u i koje bi zemlje mogle slijediti taj primjer
