Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

TV i novinske vijesti, vaši komentari, vaše teme...

Moderator/ica: ladyblue18

PostPostao/la pesak dana 05/03/2008 23:22

Molim , i drugi put... :D
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 15/03/2008 15:22

ŠTO SRBIJA SVE NIJE

Petar LUKOVIĆ
12. ožujka, 2008.

0240048: THIS IS THE WAY WE MOVE: Pohotna ali strogo intimna potreba da čovek – čak i kad živi u fucking Srbiji što je po definiciji Vojislava Koštunice precizan opis periferije kosmičkog geta – ima tu bizarnu hemijsku formulu da se s vremena na vreme oseti ponosim u kolektivu istomišljenika naročito kad se broje tisućama prisutnih, smestila se 12.3.2008. usred grada Beograda gde je preko desetak hiljada pristalica i simpatizera Liberalno Demokratske Partije (LDP) organizovalo gradsku šetnju povodom petogodišnjice smrti dr. Zorana Đinđića, likvidiranog u atentatu 2003. godine.

Uz savršene meteo-prilike: proleće koje u Srbiju nije navratilo otkako je dr. Koštunica postao Kalif, sunce koje je svojim punk-beatom davalo ritam ovoj čudesnoj procesiji – ovaj živahni, mahom veseli i živopisni skup kao da je energijom prkosa i elementarne vitalnosti odbijao da, po defaultu, ovakav tragičan datum pretvori u još jedno molebansko naricanje.

Da je mogao da nas vidi na ulicama Beograda, Zoran Đinđić bio bi ponosan: nepregledne kolone ljudi koji su izdržale i preživele Koštunicu, Tadića, Ilića, Đilasa i ostale količnike nacionalnog množenja – nisu se, kao kad je nesrećno Kosovo bilo na svakodnevnom dnevnom redu, verbalno samobičevale u obrani svete zemlje da bi patnju utišale parom nike patika ili otetim kompjuterom ili ukradenom Zara majicom do ispod sisa, nego su u praktičnom srpskom LDP primeru da je Ideja dugovečnija od Života smehom, dobrim raspoloženjem, zezanjem i ono što najviše volim – impresivnim kurčenjem jer smo ili mladi ili stari, ali pametni i ništa nam ne možete – čitav a inače tragičan povod iskoristili da kolektivno pokažu šta sve Srbija nije.

Nije Srbija kad se ona brani izjavom Borisa Tadića da nam je cilj da uđemo u Europsku Uniju samo da bismo sprečili da "divlja tvorevina" (Tadićev rečnik) postane dio te iste Unije; ako sam dobro razumeo Tadića – a razumeti Tadića ume samo Tadić ako mu se na SANU prevede – naš jedini cilj ulaska u Europu jeste da zajebemo Kosovo i da samo radimo protiv Kosova i da samo sprečavamo Kosovo da ne uđe u ovaj ili onaj forum ili organizaciju ili udruženje, jebeš sve ostalo: ćeraćemo se još, rekao bi dragi Matija Bećković, Tadićev dragi prijatelj, mada još ne glasač, ali kako je BT krenuo, ima nade!

Nije Srbija kad nam taj isti Tadić kaže da je njegova muza parola "I Kosovo, i Evropa" jer nam Tadić objašnjava da je Kosovo priznalo tek "desetak zemalja" koje su, gle, najvažnije i najbitnije! Možda je, jebiga, odbijanje Šri Lanke da se prikloni Kosovu srpska šansa za trgovinu sa Tamilskim tigrovima ili je – out of blue – Šri Lanka naša najomiljenija država posle moćnog Kipra (hrvatski: Cipra), tko zna šta je u glavi Borisa Tadića, pet godina nakon što je postao Kalif umesto Kalifa, presrećan što se okončalo razdoblje "diktature" i započelo razdoblje "demokratije".

Jebe mi se za Tadića, svečano, čak i ako je i bio na Zoranovom grobu, polažući venac – a morao je programom promocije: rekli mu u EPP DS Štabu da bi zgodno da se pravi tužnim i da makar 30 sekundi zadrži ozbiljan izraz lica, taman koliko kamermanima RTS treba da uhite Predsednika u "tragičnom emocionalnom trenutku", čime bi se pokazalo da Tadić pati i da mu je stvarno žao svega onoga što se 12/03/03 desilo.

A, da se razumemo, zabole ga baš: preko noći dobio partiju, izbacio sve Zorane kadrove, postao DS Superman, uzeo pod svoje milione glasača na priču da je on lep, pametan, finih manira, spreman za kompromise, strpljiv, nekonfliktan, nacionalno osvešćen, tiho zaljubljen u Koštunicu dr. Voju, muška Barbika bez Kena, savršen za svaku vrstu eutanazije: nešto kao Mengele sa ljudskim likom! Prava Devojčica!

Zato je ova gradska šetnja – koliko za Đinđića a toliko protiv Tadića – bila vrsta urbane žurke u kojoj je srpska LDP manjina (od pet do sedam procenata, a možda i više, videćemo) na najnormalniji način odvojila ritualnu Smrt od pravog Života; može Tadić da ujutru postavlja vence na Đinđićev grob i da se čini ozbiljnim državnikom kojeg je sve to tobože potreslo, ali kad hiljade vaistinu Đinđićevih pristalica nagrne na groblje i tamo, u tišini, obeleži trenutak kad je Srbija (officially) nestala sa mape Evrope, onda je to malecki stvarni znak da nekakve normalne Srbije ima. I da, jebi ga, nećemo nikako odustati! Tek sad i tek u ovom času!
02102991: ELECTIONS WILL TEAR US APART: Čitava srpska politička priča automatski je slađa činjenicom da se ovih dana u Srbiji (opet, ponovo, again) za 11. maj (hrvatski: 11. peti) raspisuju lokalni, pokrajinski i parlamentarni izbori; Vlada je pala, objavio je ozbiljnim kosovskim glasom dr. Vojislav Koštunica, objašnjavajući da se nikako nisu mogli saglasati oko politike prema "Kosovu i Metohiji"; Boris Tadić objasnio je da je Vlada pala jer se nikako nisu mogli saglasiti oko politike prema "Evropi"; u oba slučaja – ono što jeste zanimljivo i meni nejasno – tiče se partijske politike: Koštunica kaže da Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo; Tadić kaže da nikad neće priznati nezavisno Kosovo; Koštunica kaže da hoće u EU sa "Kosovom", Tadić kaže da hoće u Evropu sa "Kosovom", jedino što Koštunica hoće jeste da Evropa kaže koje su srpske granice – dok Tadić misli da je bolje da ih ništa ne pitamo o granicama nego da se uvučemo u EU i odatle im jebemo (kosovsku) majku.


Ovakav slučaj ludila među blizancima još nije viđen u medicinskim krugovima: slažemo se 99 odsto, hranimo jedan drugog da je Kosovo u Srbiji, juče je naš DS ministar Jeremić opet pomenuo pregovore sa Albancima kao jedino rešenje (!!!), nije daleko mogućnost da Amerika poništi sva svoja priznanja poslednjih decenija, sve je na dohvat srpske ruke - ali, jebiga, nešto između Tadića i Koštunice ne štima. Više se ne vole onom ljubavlju kojom su se godinama obožavali i pothranjivali; više nema onog feelinga oralne radosti koji je od Tadića zahtevao da svaki put državotvorno izrazi svoje zadovoljstvo nad Vojinim championshipom; umalo da poverujemo da su Boris & Voja ljubavni duet u kojem jedan uvek popušta da bi drugi zategao.

Neobjašnjivi krah ove ljubavi nije omeo Borisa da, odmah, 12 sati nakon objave o padu Vlade, izjavi kako se on nada da će DSS promeniti "svoju politiku" i da će se, kad to učine, odmah otvoriti mogućnost za novu/staru Vladu u kojoj će DSS biti njegov novi partner; kad čitavu stvar prevedemo na ovdašnju seksualnu priču, čim supruga prestane da se jebe s komšijom – uvek će nam biti dobrodošli partner, naročito kad nam objavi da komšija nije mogao da je jebe!

Ludilo oko izbora gde smo već sve saznali: da Koštunica neće u prvom krugu sa radikalima ali bi voleo da ga sguza primi u drugom, da Demokratska stranka sanja o pobedi sa strankama manjina i kriminalnom skupinom G17 plus, uz pomoć neobično nesrećnog i vidljivo retardiranog Rasima Ljajića, rent-a-Bošnjaka za svaku vrstu analne podrške, da se Srpski Pokret Obnove Vuka Draškovića nudi svima koji su spremni da povrate na ponudu i još se nekoliko puta ispovraćaju na Vuka i suprugu Danu, da se SPS Slobodana Miloševića ozbiljno sprema da podrži Tadića, da Nenad Čanak iz svojih lokalnih finansija/vizija podržava Tadića (koji mu se, inače, gadi), da Srpski radikali čekaju vekovnu priliku da postanu The Vlast u Srbiji... i da LDP juri svojih 6-7-8 odsto... slika je Srbije uoči novih, najnovijih izbora, jebali nas izbori u kojima svakodnevno živimo, večito očekujući da će Narod da odluči. Neće.

Narod je kolektivni kreten koji na kolena pada pred svakom vrstom obećanja: Koštunica im kaže da je Kosovo "lažna drzava", oni svršavaju; Tadić im kaže da "Kosovo nikad neće biti član UN", oni svršavaju; RTS im kaže da su Srbi zapalili "granične punktove", oni svršavaju. Nijanse u razlikama između Nikolića, Tadića i Koštunice odavno nisu bitne: čas je, prijatelji, kažu nam, da svi zajedno ostvarimo ideju: "I KOSOVO, I EVROPA." Biće, naravno, ono što će se desiti: "NI KOSOVO, NI EVROPA." Samo je to prostor u kojem ćemo se godinama kretati. Unatraške, naravno, jer protiv sveta možemo ići samo tako da ne poštujemo nijedno pravilo!

01100908: BLEED IT OUT: Primalni strah da će, daleko bilo, bleed it out, Predsednik Boris Tadić u svoje izborne vizije uključiti LDP - odagnat je njegovim ljutitim interviewom na TV B92 u emisiji novak-DS-članice a voditeljice Olje Bećković, rešene da iza sebe ostavi erotski baggage Koštunice i kao New DS Woman posveti se mucajući finom Borisu, dajući mu dva sata da kenja naokolo; u frivolnom napadu lupetanja, Boris The President odbio je teorijsku mogućnost da sa strankom LDP uđe u predizbornu koaliciju, izoštravajući fokus do tačke priznanja "da on ne zna šta mu ta stranka radi iza leđa".

Ovakvo homofobično ludilo u obliku lutajućeg penisa koji kruži oko njegove ženstvene zadnjice bilo je samo uvod u Tadićevo priznanje da on zna da "Čeda Jovanović nije za njega glasao" u poslednjem krugu izbora, što je spektakularni pulp: je li ga Boris snimio, je li ga pratio iz vojnog DS satelita, otkud Boris zna šta je Čeda s listićem uradio, možda ga je sažvakao ili pocepao ili regularno ubacio u tzv. kutiju, reci nam, Borise, kako nas pratiš?


Sad kad je sve jasno: da Boris Tadić ne pripada nikakvoj razumnoj opciji jer je to čovek koji nema opciju nego predsedničku fotelju – divno je čuti da neće ništa da ima sa LDP. Horror-opcija glasi: da podrži LDP i pozove nas u kampanju za njega i Đilasa i Šapera i Krstića i Dinkića!

Pametni Tadić, gadljiv na svaku LDP nijansu, srećom, ostao je veran sebi: slatki, Kosovom natopljen penis Vojislava Koštunica izazovniji je od gorkih europskih integracija; jebeš Čedu, hoćemo Voju!

Borise, Nikoliću!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 20/03/2008 19:02

FERALOV BEOGRADSKI REPORTER RAZOTKRIVA "SVETSKI PLAN" "RAZBIJANJA SRBIJE" PO ŠAVOVIMA
NEZAVISNA ŠUMADIJA

Petar LUKOVIĆ
19. ožujka, 2008.


021M/ SRBIJA JE KOSOVO ILI KAKO JE BARAK OBAMA POSTAO PRVI AFRICAN SERBIAN: Na uglu ulice Ivana Milutinovića i Bulevara JNA – udario partizan na partizane – u petak popodne vaistinu se porodi billboard; iz četničkog taksija u kojem su nalepnicama zalepljeni svi postojeći srpski sveci including photo haškog DJ residenta Vojislava Šešelja, srpska zastavu s krunom i nekoliko verskih dosetki Nikolaja Velimirovića poput "Kuvarice manje zbori, da ti Kosovo ne zagori", sa sve torbom u rukama na putu za bolnicu, radoznalo, na vrlo duuuuugačkom semaforu, gledam radnike koji lepkom doteruju mega-poster; s leve strane rahmetli John F. Kennedy, s desne strane Barak Obama, u sredini mapa lažne države Kosovo sa sve srpsko-engleskim prevodima "Kosovo is Serbia", "Kosovo je Srbija", "Jedinstvena Srbija" iliti "Entire Serbia", a preko sredine ćirilicom, da crni Obama razume, piše: "Barače Obama, budi uvek s’ nama".

Prekrstim se i levom i desnom torbom, taksista ljut kao Hrvat: "Nešto vam smeta?" pokazujući rukom na billboard; "Taman posla" kažem i brutalno lažem, neću da nerviram taksistu kilometar od Kliničkog Centra, ko da ide peške petkom usred Beograda, ali mi đavo ne da mira i dodajem "Dobar je Obama: odlična je rima." Još uvek na semaforu Bloody Red a taksista se uskopistio, gleda me sumnjivo, zuri u moj bedž na kojem piše: "Ja sam jedna od nas" i pita me, pokazujući na crveno metalno kazalo: "Je l to nešto o pederima?", nonšalantno mu odgovaram da je u pitanju neka vrsta kosovskog devojačkog zaveta, ali primećujem da mi ništa ne veruje, dobacuje da je Kosovo "tek početak" i da iz prve "ima podatak" da će već iduće nedelje Vojvodina postati nezavisna i da će nam trebati pasoš za Pančevo, Novi Sad a posebno za Suboticu.

"Odlično", obradujem se glasno – možda posle toliko godina konačno odem u inozemstvo, recimo u fucking Bačku Palanku, ali me taksista preduhitri i objasni da je ovo "svetski plan" i da sledi "razbijanje Srbije" po šavovima; prvo Kosovo, potom Vojvodina, onda Sandžak, konačno Šumadija s glavnim gradom Kragujevcom. Nismo stigli tamo gde smo trebali jer mu pokazujem da stane: bolje da hodam nego da ga slušam. Nema bakšiša: čekam poslednji dinar da mi klon Nikolaj Velimirovića koji se kao njegov idol nije kupao godinama vrati 20 dinara: izem mu svece kad nije video sapun decenijama, verovatno iz straha da ne sastruže rodoljublje u mirisnim domoljubnim smrad-slojevima.

022Q/SRBIJA JE RUSIJA ILI KAKO JE VLADIMIR PUTIN OTKRIO SRPSKU SEKSUALNOST: Hodam do Kliničkog Bolničkog Centra pored voljene Ruske ambasade i sve mi u glavi matematika s fakulteta: ako je x jednako y, onda je y jednako x – hoće se reći: ako je Kosovo Srbija, onda je Srbija Kosovo. A Kosovo ne samo da je "lažna i divlja država", nego "nezavisna na pepelu" (naslov iz Novosti), "izvorište heroina i belog roblja", "zemlja korupcije i bede"... što, gle, onom jednačinom matematike Srbiju pretvara u tipično Kosovo gde je idućih šest meseci na vlasti tehnički premijer dr. Koštunica koji vlada bez Parlamenta, gde se agonija odavno pretvorila u svakodnevicu i gde svakog zabole za činjenicu da je nekakva berza doživela šok golišavom činjenicom da se inozemni kapital ubrzano povlači, niko nije lud da ulaže u Srbiju koja tvrdi da je ona Kosovo, tko zna šta će već sutra mudri Srbi Tamo Dole preduzeti: valjda im je Akcionim Planom naređeno da slede inteligentnu SAO strategiju devedesetih godina, stavljaju balvane ili bandere nasred puta, preuzimaju železnicu koja stoji u mestu, hvalisaju se srpskim zastavama – sve dok ne stignu oni šumari iz UNMIKA i za pola sata ih razbiju kao zvečke.

Istog onog dana (u ponedeljak) kad je tisuće pripadnika fašističkih falangi – zvali se oni 1389. org ili Srpske Dveri ili Srpsko Nacionalno Jedinstvo ili Stormfront ili Nova Srpska Fašistička Misao – hodalo ulicama Beograda, stojeći u stavu mirno uz rusku himnu, veselo šireći tolerantne ljubavne poruke ("Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!"), teh. premijer Koštunica obznanio je da će se sa "Rusima" dogovoriti o "sledećim koracima" glede situacije na Kosovu. Već sutra, kao rezultat razgovora, umesto nesrećnog Obame, priviđa mi se billboard na kojem piše: "Vladimire Putine, razmakni nam butine!" Pa da kolektivno uživamo u sveopštem ćiriličnom seksu!
023T/ IMA NEKA TAJNA VEZA ILI KAKO BOKI TAKI USVAJA SIROČIĆE: Ovih me dana predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (u daljem tekstu: Boki Taki, iz milja) neodoljivo podseća na majku nerotkinju koja je rešila da na brzinu napravi dečji vrtić za delimično retardiranu dečicu čiju naklonost kupuje slatkišima zavijenim u prezervative: nikad se u Boki Taki vrtiću ne zna tko će koga, naročito kad se u hodalici odjednom pojave s cuclom Mlađan Dinkić, Rasim Ljajić, Nenad Čanak ili dete Vuk Drašković!

Ovaj protuprirodni kvartet koji zadovoljava sve kriterijume incesta impresionira potmulim a zvečećim ludilom: imamo finansijskog Dona Dinkića koji je godinama rušio Demokratsku stranku; nesrećnog Rent-a-Bošnjaka Ljajića koji može sa svima ako mu dobro plate, prvo s Koštunicom, potom s Bokijem, konačno s Vukom; Čanka koji se presalamudio preko provedene noći s Boki Takijem da odjednom otkrije da je onaj kojeg je godina zajebavao i podjebavao - njegova jedina erotska nada i uteha; finally, Vuk Drašković kojeg je rođena supruga famous Dana odavno otpisala – postao je Tadićevo omiljeno štene, valjda zbog đenerala Draže Mihailovića i Ravnogorskog pokreta koji su ključni igrači u ovom samozvanom (smeh je zabranjen) Pro-Europskom Pokretu, grupaciji koja bi (ponavljam: smeh je strogo zabranjen) ovakvu raspolućenu i poremećenu Srbiju trebalo da odvede u mirne i dosadne vode Europske Unije.

Pod nekim teškim humanitarnim drogama, Boki Taki sasvim je poludeo. Dinkićevim mafijašima velikodušno je ponudio 25-26 odsto svih mandata ove Vrtić-Koalicije; Dinkićeva interesna ćelija, koja inače ne može da dostigne cenzus ni u teoriji jer baš toliko G17+ kretena ni Srbija u ovom času nema – poklon u obliku loto-dobitka proslavila je u kafani "Reka" zajedno s Boki Takijem koji je svoj ego zadovoljio kad se na sceni pojavio i u duetu s Dinkićem otpevao pesme "Ima neka tajna veza" (Bregović) i "Zajedno" (Stublić); šteta što s njima nije Vuk Drašković da krenu u demokratsku obradu hita "Sve su straže đenerala Draže", ali ima vremena, kampanja ovog proeuropskog bloka tek je započela!

Informacije radi: Vuk Drašković za kojeg se do juče mislilo da je iz higijenskih razloga prestao da se bavi politikom, od Boki Takija dobio je čitavih pet odsto budućih mandata; toliko Vuku, siguran sam, ne bi dala ni njegova Dana! Lovac na Mladića – neumoljivi Rasim Ljajić na poklon je od Bokija dobio par odsto; koliko god dobio, mnogo je; Nenad Čanak takođe nije prošao loše koristeći Tadićevu charity-bolest, šest-sedam ili osam odsto čini se kao zgodan poklon u situaciji kad Boki Taki deli šapom i kapom. Ima se, može se! Čekamo samo da se još Dragan Marković Palma, Arkanov saborac, pridruži Bokiju pa da cirkus poseduje sve naše voljene životinje!

024/N: KOŠTUNIČIN ČETVORONOŽAC ILI KAKO JE ALEKSANDAR TIJANIĆ OTKRIO UBICU: Petogodišnjicu likvidacije Zorana Đinđića, državni DSS servis zvani RTS proslavio je prošle srede uveče "dokumentarnim filmom" čiji je tajni scenario ispisao Aleksandar Tijanić, a potpisao Filip Švarm aka Davor Kalember, novinar Vremena; u šezdesetak minuta ovog DB rimejka na temu "Zorana su ubili Beba i Čeda", u ustupljenom Tijanićevom studiju prodefilovala je svaka vrsta novinarskog zločinca koji se iščuđavao nad sudskom odlukom da su Legija /Zvezdan/Zemunci ubili Zorana Đinđića; sasvim svejedno da li je to nekakav kriminalac Katić iz lista Identitet čiji su se novinari oduševljeno radovali 12.03.2003. jer su pogodili da će Đinđić biti ubijen i zbog toga zahtevali "veću platu" ili je u pitanju nekakav proliv-podcast koji se kliče Nebojša Spaić čija neizmerna dementnost zveči Legijinim honorarom odbrane ili je u pitanju glavni urednik i budući vlasnik Vremena Dragoljub Žarković koji se žali na brifinge u Vladi Srbije koji su mu, obeznanite ga, onemogućili da razvije "istraživačko novinarstvo", poput ovog Kalemberevog koje kao da je uređivao Rade Bulatović, šef ovdašnje UDBE.

Highlight programa bio je trenutak kad je Švarm imao zadatak da opere Tijanića i pruži mu priliku da kaže da rečenicu "Ako Đinđić preživi, Srbija neće" nikad ne bi izgovorio da je znao šta će se desiti. Majke ti?

Poanta jeste da je direktor RTS-a tu rečenicu izgovorio jer je znao šta će se desiti; Aleksandar Tijanić, Vojislav Koštunica, Dejan Mihajlov, Rade Bulatović, Aco Tomić, Braca Grubačić, Borisav Mikelić, Milorad Vučelić i Ljilja Nedeljković - jesu grupa koja je organizovala, podržavala, inspirisala i pomagala ubistvo Zorana Đinđića; svako od pomenutih jeste ubio Đinđića pre nego što su Legija i Zvezdan tehnički to obavili, uz pomoć BIA prijatelja. Ali, Tijanić napaljen da iskoristi svaku uplašenu budalu (Švarma/Kalembera), krenuo je u medijsku DSS kampanju da optuži Vladimira Bebu Popovića kako je, navodno, sat posle ubistva ukazao na ubice i tadašnjom RTS-u dao fotografije ubica i saučesnika, što po Tijanićevom uzvodnom toku mozga dokazuje da je Popović bio taj Mastermind, s pištoljem u ruci iznad Đinđićevog tela.

Neće moći ove noći: ko je čitao sudske spise ili tko je u Srbiji živeo 2003, vrlo dobro zna tko je Tijanić: ako već lično nije povukao oroz zbog čega verovatno žali, uživao je kad su ubili Đinđića. Zato je pred svedocima otvorio šampanjac i 12. 03. 2003. popodne javno slavio! A uveče otišao u kafanu i unezverio se od sreće! Da bi nam pet godina kasnije poručio kako je on hodočasnik istine koji se ne boji činjenica.

025/X: SRBIJA ILI MI JE SASVIM SVEJEDNO: Sasvim mi je svejedno. S jedne strane radikali, s druge Boki Taki sa dečurlijom i nestašnim Vukom, s treće pomahnitali Koštunica s poremećenim Veljom Ilićem. Šta god da se desi između ova tri plemenska pokreta, odavno je prestalo da me zanima, nikako mi nije jasno zašto se već jednom polno ne ujedine i reše nas erotskih dilema.

Za malu utehu, imam LDP. Opet sam poklekao i pristao da budem kandidat za poslanika u Parlamentu; imam čak nekoliko sigurnih sms-glasova, Alahu Akbar! Ako se desi da postanem novi Koštunica, ništa ne brinite: Hrvatska će uvek biti najnaprednija srpska pokrajina!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 26/03/2008 22:33

Feral, 27. ožujka

Piše: Petar Luković


001: KAKO JE VOJISLAV KOŠTUNICA OTKRIO DA NE ZNA DA PLIVA JER SRBIJA NEMA MORE A NEĆE GA NIKAD NI IMATI OSIM AKO NAS CRNA GORA I HRVATSKA PONIZNO ZAMOLE DA SE UTOPE U MEDITERANSKU SRBIJU: Kad kroz tri meseca zaludne televizijske ekipe iz rustikalno-dementno-televizijske „Beogradske hronike“ budu anketirale uplašene građane hajdučkim pitanjem „Sećate se Milorada Čavića?“, sva je verovatnoća da niko neće ni u memoriji srpskog sećanja prepoznati da je reč o potrošnom vodenom heroju čija je slava trajala točno onoliko koliko i njegov rekord na Europskom prvenstvu u plivanju, nešto oko pedesetak sekundi. Nesrećni Čavić koji se od svih mogućih sportova bavi plivanjem – inače, neverovatno popularnim u narodu koji se primalno boji vode u različitim oblicima, svejedno da li je u pitanju kupanje subotom, umivanje jednim prstom ili tuširanje pod prisilom – nacionalnu slavu stekao je nedavno usred Holandije, kad je nakon pobede na 50 m leptir stilom, kurčevito obukao majicu „Kosovo je Srbija“, ogrnuo se toplim krilom orla sa srpske zastave i bio, odmah, po kratkom postupku, suspendovan jer se bavio onim što je najstrože zabranjeno: politikom u sportu.

Čavić – koji inače živi u Americi maltene čitav svoj život i koji tek polako uči srpski po priručniku večitog prestolonaslednika i nesuđenog nam kralja Aleksandra Karađorđevića („Ja volela ovu zemlja“), otkrio je da obožava Kosovo tek nakon što je ono postalo nezavisno; budući da je retko bio u Srbiji, a tek nikako na Kosovu, plivačka bol za teritorijom počela je da ga muči svaki put kad se iz leptir stila prebacivao na leđnu disciplinu što ga je, istovremeno, ispunjavalo neizrecivim ha-dva-o-ponosom; da bi doakao zlikovcima, ladno je obukao majicu sa sloganom Koštuničine sekte, šepurio se pred kamerama desetak minuta – dok ga Evropska Plivačka Federacija (LAN) nije još ledenije odjebala, zabranila mu da se dalje takmiči, što je, razume se, bio savršeni povod da se čitava Srbija skandalizuje i potvrdi da je vaskolika kosmička zavera na delu i da je jadni Čavić žrtva antisrpske mržnje posebno usredsređene na bazene sa srpskim plivačkim življem.

Već viđeno: preko noći je Milorad Čavić postao heroj Srpskog Pokreta Otpora, butterfly-dokaz da nas odvajkada mrzi Europska Unija i da neprijatelji koriste svaku priliku da nam onako standardno komunistički podmeću klipove u točkove našeg plivačkog razvoja; tisuće komentara na različitim internet-forumima odavali su počast hrabrom, beskompromisnom, nacionalno svesnom i mudrom Čaviću – sve vreme pitajući se šta bi se desilo da je Naš Swimmer nosio majicu sa natpisom „Free Tibet“?

Ne znamo šta bi se desilo jer Čavića Tibet nije interesovao; interesovalo ga je Kosovo, ćirilicom je to objasnio na majici – i zbog toga se vratio u svoju Drugu Domovinu (Srbiju), gde su ga na aerodromu dočekali profesionalni rodoljubi sa sve srpskim zastavama i uveravanjima da svet nikad nije video takvog plivača, seremo se mi kolektivno na Marka Špica sa njegovih sedam-osam-devet olimpijskih medalja davne 1972, ovo je 2008. a Kosovo pripada Miloradu Čaviću!

Kako to obično biva, prvi koji je ovu Napaljenu Amerikanizovanu Budalu (hrvatski: Čavića) privukao k sebi bio je Vojislav Koštunica, tehnički premijer Vlade u permanentnoj ostavci; u prisustvu onesvešćenog Čavića kojem je leptir uleteo u kraul mozga, dr Kalašnjikov pozvao je Plivačku federaciju da povuče odluku na isti način kao što poziva USA da "ponovo počne da se drži međunarodnog prava". Premijer je još naglasio da je Čavić spreman za nove rekorde (radi li to Koštunica honorarno kao plivački trener?) i da je on na majici "prepisao najvažniji deo Povelje UN". Sreću što je Čavić izgubio šansu da osvoji još dve medalje – Koštunica nije pominjao: sreća zbog Čavićeve eliminacije se podrazumeva, jer samo tuđa, Čavićeva žrtva je prava žrtva, naročito kad se ne tiče Premijera koji nikad nije voleo vodu, mrzeo plivanje, jedino voleo plavo srpsko more dok na mapama meri koliko je Srbija velika i koliko će tek biti velika pod njegovom gvozdenom rukom!
Danas je sreda i već se niko ne seća Čavića: čak ga je i Koštunica izbacio iz srpskog medijskog bazena! Svaka čast, majstore: a sad, po rečniku Aleksandra Karađorđevića, polako: „Kosova je Srbija... kad bismo se zezali“. Čisti butterfly u stomaku! Vredno za novu majicu! Sa crnim albanskim orlom!

002: KAKO JE DRŽAVOTVORNA SRBIJA KOJA TOLIKO DRŽI DO LJUDSKIH I POSEBICE DO MANJINSKIH PRAVA OŠTRO, OŠTRIJE I NAJOŠTRIJE REAGOVALA NA KINESKI MASAKR NA TIBETU: Krvavi obračun na Tibetu gde je prijateljska kineska Vlada „uspostavljala kontrolu“ nad „pobunjenicima“ i gde se u off-komentarima govori o stotinama ubijenih, konačno je izazvala žestoku reakciju Ministarstva inostranih poslova Srbije koju vredi citirati u celini i celosti kako bi objasnio stepen strahopoštovanja u disciplini oralne zadovoljštine celokupnoj Vladi Kine i čitavom kineskom narodu kojem smo voljni pojedinačno da pušimo po svakom individualnom zahtevu.
Ovako se to radi: „SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA POVODOM SITUACIJE NA TIBETU“: „Povodom nedavnih nemira na Tibetu, Republika Srbija ponavlja svoju principijelnu podršku politici ’jedne Kine’ i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Narodne Republike Kine. Republika Srbija zastupa stav da je Tibet unutrašnje pitanje NR Kine i uvažava politiku kineske vlade prema Tibetu kao autonomnom regionu. Republika Srbija zahvaljuje Narodnoj Republici Kini na doslednom poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, Povelje UN, Rezolucije 1244 i osnovnih načela međunarodnog prava, kao i na zalaganju da se pitanje Kosova i Metohije reši mirnim putem, iznalaženjem obostrano prihvatljivog rešenja.“

Kad prevedemo ovu poruku ministra Vuka Jeremića, najboljeg druga Borisa Tadića, dolazimo do dešifriranog teksta: Ubij, zakolji, da Tibetanac ne postoji! Očekuje se, naravno, da nam NR Kina odmah uzvrati sledećim priopćenjem koje glasi: „SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA KINE POVODOM SITUACIJE NA KOSOVU“: „Povodom nedavnih nemira na severu Kosova, Republika Kina ponavlja svoju principijelnu podršku politici ’jedne Srbije’ i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Republika Kina zastupa stav da je Kosovo unutrašnje pitanje Republike Srbije i uvažava politiku srpske vlade prema Kosovu kao autonomnom regionu“.
Toliko o srpskoj hrabrosti.

003. KAKO SE ISPOSTAVILO DA SU NAŠI VOLJENI POLITIČARI NEOBIČNO SIROMAŠNI I DA JE POLITIKA PROMAŠENA FINANSIJSKA INVESTICIJA U KOJOJ SE VEČITO GUBE PARE: Mesec i po dana uoči najnovijih historijskih, sad-ili-nikad-izbora koji će nam, kažu nam, odlučiti hoćemo li u Evropu ili ćemo sa Rusijom negde u Sibir, kampanja za naročito glupe i posebno retardirane glasače započela je busanjem u finansijska prsa tko od srpskih političkih prvaka manje poseduje; pod latinskim devizom „tko ništa nema, ništa mu ne nedostaje“ među prvima se javio Boris Tadić, pismeno podastirući da ne poseduje nikakvu „nepokretnu ili pokretnu imovinu“ što bi, po mišljenju njegovog reklamnog štaba, trebalo da nas baci u sentimentalnu žalost već viđenu u vreme predsedničke kampanje kad je na svom sajtu Boris Poor Tadić tvrdio da njegova familija nikad ništa nije imala, ni stolicu, ni sto, ni krevet, valjda su spavali na podu, a Boki Taki u drvenim kolicima koja su mu uvek bila neudobno žuljevita.
Fascinantan podatak da već odrasli Boris Tadić u svojim pedesetim godinama „ne poseduje ništa“ jeste alarmantan podatak: kakav je to The President koji ništa tokom godina nije stekao, šta je taj manijak radio svih ovih godina, poseduje li taj čovek makar usisivač ili crevo usisivača ili frižider ili mašinu za veš. Počinjem da se brinem da Boki Taki sem funkcije nema ništa – ako mu oduzmu funkciju, oduzeli su mu život! Jebeš beskućnika koji je Predsednik!

Unezvereno srećan što zahvaljujući ocu imam dvoiposoban stan u vlastitom vlasništvu (nešto što Predsednik nikad neće imati) i što sam svega 91.000 dinara u minusu i što se minus uskoro ukida pravičnom odlukom Narodne banke da ovakvi poput mene ne opstruiraju fantastičan privredni razvoj Plivačke Srbije – jedva sam čekao da se oglasi Božidar Đelić, potpredsednik teh. Vlade, bivši ministar finansija i slučajno ex-direktor nekakve velike europske banke; sem vile od 900 kvadrata (koju je isplatio kad mu je pomenuta Banka dala četvorogodišnju otpremninu, što je inače normalni i svakodnevni običaj!), Đelić poseduje neki stančić, neku livadu, sedamdesetak tisuća eura u banci, a živi kao podstanar jer je vilu iznajmio nekoj firmi koja mu plaća svega tri tisuće eura mesečno! As Tears Go By, rekli bi The Rolling Stones!

Tužne priče o tužnoj sadašnjici spektakularno je okončao najveći srpski demagog Mlađan Dinkić (Gay 17+) koji je novinare pozvao u goste u svoj dvosobni stan, objašnjavajući i želeći se kako u spavaćoj sobi „drži tri gitare“ jer čovek nema mesta od siromaštva prostora upriličenog samo za ovu priliku; jedino vlasnik jednocifrenog IQ mozga može da pomisli da Mlađan Dinkić nema para i da je njemu, baš kao Đeliću, devizni račun zakucan na tričavih i mučeničkih 70.000 evra. Istina da Dinkić – nerealno potcenjivački – poseduje bar desetak miliona evra uredno uskladištenih u stranim bankama, nije deo priče o imovnom stanju jer u toj karti nigde ne piše da se moraju prijaviti računi ili nepokretna imovina u inozemstvu; zato je važna gitara baš kao i ministrov humanitarni gest da gostima novinarima odsvira svoju najnoviju pesmu. Na koju mu se unapred poserem u ime siromaštva, teškog života i potrebe da nas sve pravi idiotima.
Dinkić, Đelić, Tadić – ljudi koji nemaju ništa. Još samo da im poverujemo pa da na izborima glasamo za ove siromahe iz DS koalicije! Pre će Koštunica nastupiti na 100 m leđno, nego što ću glasati za ovu decu Charles Dickensa!
Čaviću, vrati se, sve ti je oprošteno!

PS: Ovaj tekst nastao pod dejstvom antisrpskih plivačkih grupa: The Madd, The Elderberries, The Draytones, Ceasers, The Durbevilles, Secret Beaty Cream, Panic At The Disco, Kid Dakota, Video Nasties, They Live By Night, Glasvegas, The Oh Sees, Mixel Pixel, Julie Ocean, Clara Luzia.
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 02/04/2008 23:19

Feral, 3.travnja

Piše: Petar Luković


0101avi: Pre nekoliko nedelja, u pivskom vrenju svesti, napravim koalicioni sporazum sa samim sobom da bar nekoliko dana apstiniram od političkih emisija na ovdašnjim televizijama, me and myself sve to lepo potpišemo, obećamo da ćemo se sporazuma držati kao pijani plota, izgasimo spravu iz struje, kao, krenemo u krevet, ali mi đavo ne da mira: znam da u beogradskoj „Areni“ svoju izbornu konvenciju imaju tehnički premijer dr Vojislav Koštunica i njegova partijska supruga magistar Velimir Ilić, kako da propustim da ih vidim zajedno na pozornici, zagrljene sa srpskom zastavom, uz kosovski slogan „Podrži Srbiju“ (hrvatski: „Pridrži Srbiju“). Tiho, da ne probudim rođenog koalicionog partnera, uključim tv-spravu i shvatim da nisam pogrešio: Ovo se moralo videti!

Ne umem čak ni da opišem tuđim rečima šta je izgledalo kao definitivna ludistička katarza: da li je to hip-hop nastup dr Vojislava Koštunice čija nova rockabilly frizura sa sve češljanjem nagore predstavlja radikalni otklon glede tradicionalnih kosovskih šiški; da li je to govor tela Velimira Ilića koji ovih meseci izgleda kao da je na nekim teškim pečurkama; da li je to freeze-frame Bore Đorđevića, onog fašističkog klovna iz Riblje čorbe, koji okićen četničkim bedževima, srboidnim značkama i majicom „Hard Rock Caffe Kosovo“ izgleda kao penzionerski a hodajući dss-billboard; ili je to, konačno, nesrećna publika čiji je stepen radosnog angažmana ravan situaciji u kojoj bi hiljade crnaca/robova bilo prinuđeno da prisustvuje konvenciji Ku Klux Klana: ta vrsta izveštačenog oduševljenja gde im se oštrim replikama obraća Koštunica savršeno je ličila na sovjetske partijske kongrese čim na pomen druga Staljina niko nije smeo da prestane da aplaudira, pa su, logično, aplauzi trajali onoliko koliko je bilo potrebno da drug Staljin nakon nekoliko desetina sati odluči da je bilo dosta i podigne ruku...

Koliko se god trudio, ne znam šta je Koštunica pričao, o Velji da ne govorim; kao kroz psihodeličnu maglu novog albuma grupe The Black Angels sećam se da je dr Kalašnjikov nešto mrmljao o Kosovu, obećavajući generacijama koje dolaze da ga mi, The Serbs, nikad nećemo napustiti, da će ono (Kosovo) večito živeti u nama, da će nekakva „duhovna vertikala“ u svakom Srbinu svetleti kao neonka, potrebno je samo da na sledećim historijskim izborima glasamo za Voju i njegovu suprugu Velju – i eto nama narodnjačkog seksa. Hihihihi.

0102.rar: Primitivno uzbuđen svekolikim dss/ns prizorima kolektivne patriotske erekcije, umalo da propustim televizijski serijal o Borisu Tadiću koji se ekranima valja kao venecuelanska serija: šta god da ovaj lutak izgovori – a nitko ne zna šta izgovara, ponajmanje on sam – postaje temom rustikalne psiho-analize.
Valjda sinoć, ko da pamti kad je Boki Taki negde gostovao i šta je izlupetao, uhvatim Predsednika Države koji se ogrnuo zastavom Predsednika Demokratske Stranke i koji, kao da je pao sa Jupitera, ovako objašnjava kako on gleda na eventualne, buduće koalicione partnere: „Znate kako se ja odnosim prema svim tim strankama, odnosim se krajnje funkcionalno. Ukoliko prihvate načela i politiku za koju se zalažemo, ukoliko potpišu ta načela i potpišu taj ugovor da će to raditi, ukoliko se potpišu rokovi u kojima stvari treba da se obave, svi su dobrodošli. Ukoliko ne potpišu te rokove i ta načela i kažu –doći ćemo mi pa ćemo jednom to završiti, za mene nisu prihvatljivi i ja tu prosto ne mogu drugačije da se ponašam“.

Mrzi me čak i da analiziram ovu belosvetsku budalaštinu; ako sam uopće shvatio Boki Takija, mada je to zajebano za svaki mozak koji je raspoložen da misli, Boki želi da svi priznaju da je on najpametniji, najlepši, najmudriji i uopšte: Kalif Srbije, da to ljudi lepo potpišu, odreknu se svojih glupih ideja, poklone se Bokiju, malo ga oralno obrade u znak podrške, ukinu svoje glupe stranke i ponište lične principe – tek onda Boki „funkcionalno“ kreće da nas jednog po jednog guzi, kako bi pokazao da on „drugačije ne može da se ponaša“ jer kao dvostruki predsednik može da nas jebe i kao građane i kao potencijalne partnere.

Kao upozorenje šta čeka one nevernike koji još sumnjaju u njegovu nacionalnu vertikalu koja sve više liči na impotentnu horizontalu – Tadić je usred Knez Mihajlove ulice u centru Beograda pribegao poslednjem upozerenju; uzeo je akustičnu gitaru i krenuo da svira i peva, što je dovelo do masovnog egzodusa prolaznika koji su vrišteći, u panici bacali torbe i decu, pokušavajući da spasu goli život, glasno preklinjući Bokija da prestane da svira i da će, nema problema, odmah potpisati ne samo za ove već i sve buduće izbore, samo neka skloni gitaru i zatvori usta!
Sreća što mi u slušalicima gostuju australijski Operator Please (uvek imaju moj glas) tek dobija razmere euforije pred slikom da sam, daleko bilo, bio u centru grada kad je Boki Taki krenuo da prebira po žicama, očajnički tražeći omladinski mol u duru, veselo uveren da mu negde u genima čuči Jimi Hendrix kojeg valja samo probuditi!

0103.mgp: Onda totalno popizdim i više ne gasim televizor, gledam sve: prvi, drugi, peti i jedanesti „Dnevnik“, poserem se na koalicioni sporazum sa samim sobom u času kad dramski pisac i budući upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Siniša Kovačević svoj lični fašizam prosipa po studiju „Utiska nedelje“ a niko da mu odgovori; njemu je sasvim prirodno da ljudi u Somboru protestuju ispred albanskih pekara u kojima se sprema „albanski burek“, voleo bi Kovačević da u Prištini proba „srpski burek“, šta ga - jebiga - sprečava da krene u Prištinu kad tvrdi da Kosovo jeste Srbija i da je, samim tim, Priština tek nekakva nebitna srpska opština poznata po bureku.

Kad smo već kod bureka, da pitam Kovačevića ovako, iz srpskog Splita, preko srpskog „Ferala“: neka nam objasni razliku između „srpskog“ i „albanskog“ bureka, koliko duhovnog sira ide u srpski burek za razliku od albanskog bureka koji se mesi nezavisno, bez neophodne začinske vertikale; neka pojasni u čemu je razlika između albanskog kruha i srpskog hleba, pisac je Siniša, valjda kao srpski nacista zna tu tanku liniju po kojoj se rase „prepoznaju“, naročito kad su genetski prljave; da li je to upravnik Kovačević hteo da kaže?
Naravno da je hteo da kaže i da je rekao: jer samo onaj ko bulazni o „srpskom bureku“ usred Prištine – poručuje nešto sasvim drugo: da je srpski rasizam vrlo živ i zdrav, svaka čast upravniče Kovačeviću, kakav li ćete burek prodavati u vašem JDP-restoranu, hoćete li ga prethodno nositi na laboratorijsku analizu da utvrdite ima li albanskih tragova iz Sombora, ili je dovoljna usmena izjava da je burek srpski samom činjenicom da ga je unapred blagosiljao Pahomije pre nego što je sguza osveštao Srpčiće?
Faint, rekli bi Linkin Park; ali kako Siniša Kovačević nema pojma tko su Linkin Park, šifra je „burek“.
Etnički čist, razume se!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 08/04/2008 02:06

Beograd za postčetnike
Petar Luković


Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan "Kreativni rukopis" bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje - autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao "turske kioske", tvrdeći da je "islamska arhitektura" tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu - zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume - rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili "muslimane", malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći - krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: "Odavde počinje SAO-teritorija." Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca - opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik "Crvene galerije", tako se zvaše galerija u Titovoj? - povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija - rata nije moglo biti!


Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od "naših" aščinica - između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete - mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se - ozbiljno - spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska... sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.


Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su - pamtim - vesti da se "muslimani zvani balije" (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu "srpsku zemlju". Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da "štite srpski narod" postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o "masakrima nad Srbima", o "islamskim ratnicima", o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o "humanom preseljenju"; sećam se - krajem marta 1992 - netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu "balijsku pičku", "to govno", "tog pedera" koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.


Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati - osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

Rat u Sarajevu - za mene u Beogradu - počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih - među kojima sam i ja - čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno - da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi - preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika - predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović - ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti - da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih - imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim "m") i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka - svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo - šta god ono značilo - predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava - mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na "Beogradskom krugu", tekstovi u nezavisnim medijima - Vreme, Naša Borba, B92, Republika - davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!


U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana - bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom - desetinama mrtvih i ranjenih - potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja. Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva - ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o "navodno bombardovanom gradu": ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi - seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

Zato je Sarajevo - u najgorim godinama opsade - postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono što se dešava nikakve veze s ratom ima - likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!


Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno - a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili "čišćenje terena" u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: "Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv 'etničko čišćenje' i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.") Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše - a kamoli konclogori - većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora - gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže - reći će vam - nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?


Srbi nemaju ratnih zločinaca.(Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih "sarajevskih godina" bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: "U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve", a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: "Objektivni su oni koji su na našoj strani." Pominjem ovu dvojicu - srećom po sve nas: rahmetli ludaka - samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali "novinarstvo" koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića - RTS direktora u godinama opsade - na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i - zanimljivo - tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?"), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić... spisak je predug čak i za Haški tribunal.

U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina - po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila - bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: "Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna... Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale."


Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom - nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume - od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada... taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno - negde u svetu - srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi - apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme - tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika - publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme - daleko od onog što sam zamišljao - može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku - s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji - pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su - tobož - da vaspostave "ravnotežu" kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

Kad se taj intervju pojavio - Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio "reputaciju" u gradu iz kojeg je pobegla.

Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano - čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: "O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem."


U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu - a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani - u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak "fronta". Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali - palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

Koliko god iracionalno izgledalo - osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu.

Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji - Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga... ima ih na stotine - možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.


April 2002.
Dani, specijalni broj,
Sjećaš li se Sarajeva, 03.04.08.
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 10/04/2008 16:30

Feral, 9. travnja

Piše: Petar Luković

001/ROBOTS IN DISGUISE: Očajnički tragajući za senzacionalnom vešću koja će smekšati tvrdo hrvatsko srce i prosuti bisere divljenja glede Četvrtog Najpametnijeg Naroda Worldwide (kako je prošlog meseca glasio jedan od reklamnih slogana u plaćenom dodatku o Srbiji u magazinu “Newsweek”), bilo je samo pitanje kad će se takva vest poroditi i izazvati planetarno divljenje. Kad se konačno pojavila, sasvim mirno, povremeno udarajući glavom o ragastov, čitao sam informaciju “FoNeta” koja naučno dokazuje Srpsku Superiornost, Tehnološki Patriotizam i Duhovnu Vertikalu, pupčanom vrpcom povezanu sa Kosovskom Robotikom. Čitajte glasno: “Stručnjaci fabrike Zastava automobili su revitalizovali robota za završno bojenje stranica automobilskih školjki u pogonu Lakirnica, koji je bio teško oštećen tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Na revitalizaciji ‘horizontalnog robota’, mašine sa sopstvenim softverom za automatsko upravljanje i brojnim elektronskim komponentama, bilo je angažovano više od 50 Zastavinih stručnjaka različitih profila, koji su obavili kompletnu rekonstrukciju i izradili potpuno nov upravljački softver”.

Majku ti jebem, kažem sebi u sebi, diveći se do imbecilizma srpskoj upornosti da u život vrati jebenog robota za lakiranje automobilskih školjki, ovo svet još nije video: za svega devet godina, uz pomoć svega pedesetak eksperata, Srpski Robot može da lakira školjke kao da su lignje, jedino što jebe našeg Robota jeste što nema automobilskih školjki koje može da farba različitim političkim bojama – za hrvatski neupućene: Zastava ima tekućih problema s proizvodnjom automobila, ali zato nude fine wc kotliće koje će, siguran sam, Robot automatski izlakirati kao da su autići sa wc šoljom.
Još kad sam sinoć čuo Mlađana Dinkića, koalicionog G17 + robota iz koalicije sa Velikim DS Robotom (Borisom Tadićem), koji vrištećim tonom notornog lažova obećava da će Lakiranog Revitalizovanog Robota uskoro kupiti Volkswagen ili Opel ili već neko tako slavan, ali samo pod uslovom da Tadić & Dinkić pobede na budućim izborima, bilo mi je jasno da više neće biti seksa sa automobilskim školjkama i da fucking Robot ima druge zadatke.

002/SHE WANTS REVENGE: Mesec dana uoči nadnaravno zajebanih historijskih izbora koji će, tvrdi nam se, gle, odgovoriti na question: hoće li Četvrti Najpametniji Narod Na Svetu (hrvatski: The Serbs) izabrati Europu kao svoju matericu ili će jaja polagati u rusko-belorusko-kineskom gnezdu, karte su već podeljene u tri omanja špila.

a. Ako krećemo s većinske desnice koja leži na srpskom mehaničkom srcu, izbor je zahtevno sladak; teški, ali opojni mirisi fašizma s lokalnom četničkom notom krvi objedinjuju Srpsku Radikalnu Stranku (čitaj: vojvoda Šešelj), Demokratsku Stranku Srbije (čitaj: budući vojvoda Koštunica) i njihove robotske komponente: Socijalističku Partiju Srbije (čitaj: samo mrtav Milošević je dobar MIlošević) ili Jedinstvenu Srbiju (čitaj: Dragan Marković Palma, vlasnik grada koji se kliče Jagodina).
Svi zajedno, zvali se oni desničari, centristi ili levičari, imaju finu priliku da osvoje više od pedeset odsto glasova i onog nejebanog Robota ustoliče kao budući Simbol Srbije: neka farba kretenske glasače, kad već nema školjke nad kojima bi se iživljavao!

b. Negde u centru između hard core desnice i ekstremne LDP normalnosti, između Evrope i Kosova, ključnih tačaka njegovog izbora – u električnu stolicu smestio se Boris Tadić popularni Boki Taki, lider Demokratske stranke i, neočekivano, Predsednik Srbije, što u ovom izbornom trenutku baš nije toliko bitno; pokušavajući da sedi na dve klimave stolice: da nas s jedne strane robotski lakira uveravanjima da on jeste za Evropu, da Srbija nema šansi ako ne uđe u tu zajebanu zajednicu, da on jedva čeka da potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU, olovka se već oštri mesecima, mora da je olovka dugačka dvadeset metara koliko se dugo a svakodnevno oštri - a da nas druge strane zamlaćuje kako će Srbija u Evropu ući jedino celovita, samo sa Kosovom ili nikako, jer on, Boki Taki, nikad neće priznati nezavisno Kosovo, što ima pravnih posledica koliko i moja izjava da sam nezavisno Kosovo već priznao pre deset godina kad je svakom idiotu koji nije robot moralo biti jasno šta će se desiti.

c.Konačno, imamo alternativu: LDP veruje da je Srbiji mesto u Evropi, da je saradnja sa Tribunalom neophodna, da je povratak svih ambasadora u zemlje iz kojih su povučeni jer su te zemlje priznale nezavisno Kosovo – nešto normalno i neophodno, baš kao ulazak Srbije u NATO, baš kao vezivanje Srbije za EU a ne za Kinu, Kubu, Libiju, Severnu Koreju ili Rusiju.

003/ PANIC AT THE DISCO: Usred predizborne kampanje koja se uglavnom tabloidnim shitom odvija na wc-relaciji Koštunica/Tadić sa zanimljivim jezičkim šiframa (Koštuničina strana u svakoj prilici Tadićev blok zove “Koalicija Čanak, DS, G17+”, kako bi u suženoj svesti srpskog glasača podvukla prisustvo Nenada Čanka, osvedočenog srbomrsca), desilo se da je u Evropskom Parlamentu govorio Xavier Solana, još 1999. u Srbiji osuđen na 20 godina teške robije, zajedno u paketu sa Bill Clintonom i Tony Blairom, koji valjda još negde trunu u zatvoru u Požarevcu ili u srpskoj Prištini; nesrećni Solana kojem Robotizovani Srbi nikad neće oprostiti što ih je 1999. godine kao GenSek organizacije NATO lično bombardovao – danas je The Star Europske Unije, zadužen za spoljne poslove, ali, jebi ga, kragujevački robot u Srbinu, programiran da se ponaša kao da je Milošević još živ, nikako ne sme da prizna da mu godi kad ga Solana, u ime jebane EU, podržava.

Videli ovih dana: taman kad je Solana u ime Evropske Unije dao virtuelnu podršku “demokratskim snagama” u Srbiji, oni kojima je dao podršku prvi su popizdeli; neka portparol-kravica iz Bokitakijeve štale poručila je da se Solana “ne meša u unutrašnje stvari Srbije”. Kako, bre, da se ne meša, kad od njega tražite da onu zašiljenu olovku iskoristite za potpis o Sporazumu, idete okolo i pričate i kenjate o EU, a kad vam EU poruči da je uz vas onda se na EU poserete, kao da su vam u Boki Takija ugradili robota za lakiranje i lupetanje, pa vam je danas neprijatno da vas Solana podržava. Šta biste hteli: da vas Kina, kao član Europske Unije, podrži s mesta predsedavajućeg?

Ta vrsta Robotskog KG Ludila da mi, kao, hoćemo u Evropu, ali nemoj slučajno da nas iz Europe podrže jer ćemo izgledati kao izdajnici – oličava onu vrstu šizofrenije zbog koje sve češće Boris Tadić poseže za akustičnom gitarom; ako već ne zna priča, ne zna ni da svira – što je očigledni napredak na vreme rahmetli Miloševića, koji je budalasto verovao: “Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo”.

Ispostavilo se, jebiga, neka izvine Robot, da ništa ne znamo: ne znamo da radimo, ne znamo da se bijemo, ne znamo da sviramo, ne znamo da lažemo - sem ako ne poverujete u onu reklamnu stranicu “Newsweeka” koja će vas uveriti da su The Serbs “Četvrti Najpametniji Narod Na Svetu”. Od tolike Robotske Pameti Za Lakiranje, već mi je pun nježnik; umesto da polomimo Robota, uhapsimo 50 naučnika koji su Robota silovali devet godina i svečano proglasimo da smo, vaistinu, jedan od najglupljih naroda na svetu, što se može oceniti golim okom Stevie Wondera, jer smo posle 13 godina Miloševićevog ludila pristali na petogodišnji zulum Vojislava Koštunice, uz mogućnost da isti ponovo postane Premijerski Robot, mi se i dalje bavimo kosmičkim vizijama da će Kosovo ostati delom Srbije, naročito otkad je juče usred Prištine otvorena USA embassy.

Čak ni kragujevački Robot tu ništa ne može: aktivno revitalizovan za lakiranje stvarnosti – sasvim je impotentan pred kosovskim lepotama, duhovno vertikalan u svakoj pravoslavnoj horizontalii, osebujno neprogramiran na dijagonalu a naročito na transvezalu!
Ukratko, goli qurac. S naglaskom na polno opredeljenje Robota!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la MA DAJ... dana 15/04/2008 22:54

Petar Lukovic...

http://www.youtube.com/watch?v=rZPCwGpF ... re=related " onclick="window.open(this.href);return false;

http://www.youtube.com/watch?v=R93yQAIa ... re=related " onclick="window.open(this.href);return false;

http://www.youtube.com/watch?v=qBMw2OSU ... re=related " onclick="window.open(this.href);return false;

http://www.youtube.com/watch?v=v5rJsmRA ... re=related " onclick="window.open(this.href);return false;

Ne znam Pesak da li si postavila ove linkove u vezi Lukovicevih nastupa...ali ako jesi,samo cu ponoviti,svaka mu cast!
MA DAJ...
 
Postovi: 590
Pridružen/a: 29/01/2007 18:01

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 16/04/2008 01:35

Nisam. Super su linkovi. Sjajan je.
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 16/04/2008 22:20

Feral, 17. travnja
:D
Piše: Petar Luković

Događaj bez presedana u svetskoj istoriji: da će država Srbija konačno imati vlastiti pasoš (sa ćiriličnim hijeroglifima, bez latiničnog terorizma) pretvoren je u medijski happening: zajedničkom akcijom Vlade Srbije, Tijanićevog RTS-jihada i „Večernjih novosti“, ovih je dana izabrano 204 najsrećnijih dobitnika nove srpske putovnice koja će im biti uručena idućeg meseca na svečanoj sednici Skupštine Srbije... A onda počinje...

I WANNA BE SEDATED: Pažljivo iščitavanje liste dobitnika srpske ćirilične putovnice jeste nesvakidašnja avantura mozga koji očajnički pokušava da presabere svoje paravojne jedinice pred čudovišnim objašnjenjima žirija „Večernjih novosti“ glede srećnika sa srpskom ćiriličnom putovnicom. Uvod ne nagoveštava galopirajuće ludilo: jedan je istraživač u oblasti onkologije, drugi je spasao nekakvu decu iz autobusa koji se survao u Lim, treći je pomogao kolegi koji je nastradao u požaru... ali već šesti izgleda delimično poremećeno jer se u objašnjenju tvrdi da je on, Vidoje Vujić iz Valjeva „osnivač sopstvene fondacije za majke koje rode troje ili više dece“, ali se ne kaže da je u pitanju lokalni tajkun koji je kupio čitavo Valjevo, sve hotele na Divčibarama, da poseduje nebrojene firme i fabrike, including flaširanu „Vujić vodu“, pa mu je ova inkubatorska Fondacija za srpske majke-nosilje neka vrsta patriotskog mamca za onu vrstu kokošarnika u kojoj se jedino meri produktivnost polne opreme, sasvim dovoljno za novi Srpski Pasoš!
Čim preskočim dobitnika No.11 („izuzetan student, bavi se i naučnim radom“, što podseća na jednu od najglupljih televizijskih reklama u kojoj neka osvedočena budala govoreći o hrani tvrdi da on voli „i kad je ukusno“, kao da se ukusno ne podrazumeva), stižem nervozno do nekog nesrećnog Zrenjaninca s broja 12 koji je putovnicu dobio jer je – koncentrišite se – dotični „dobitnik mnogobrojnih nagrada na međunarodnim takmičenjima“! Čime se čovek bavi i u čemu se takmiči: veze li goblene, tuče li ženu brže nego ostali Srbi, da li skuplja slike dr Koštunice iz svih manastira u kojima je ovaj religiozni radnik boravio ili je čovek meteorolog, ginekolog ili vlasnik kafane ili kao predstavnik Zrenjanina tajno komunicira sa svemirom – ništa ne znamo, sem činjenice da poseduje „mnogobrojne nagrade na međunarodnim takmičenjima“. Nije precizno, ali je do bola jako!
Na trenutak me zbunio dobitnik br. 16 sa objašnjenjem da je „prvi uveo razbijanje kamena u bubregu“, što mi, jebeš ga, nikako nije jasno; hoće li se reći da pre Dobitnika niko nije razbio KUB (Kamen U Bubregu) ili je u pitanju uvođenje u proces nove KUB metode – šta god da je u pitanju, ovo mrsomuđe od bubrega izlika je za novi pasoš što će svakom izvađenom kamenu mnogo značiti.
Osvedočeno nadrkan na „Večernje novosti“, nikako mi nije promakla dobitnica sa brojem 21: za nju tvrde da je članica humanitarnog FK Kluba ’Lavice’, što otvara niz nehumanitarnih pitanja; recimo, kakav je to „humanitarni fudbalski klub“? Po ovakvom hu.defaultu, klub bi trebalo da poklanja bodove, da usrećuje protivnike, da svi unapred znaju da mogu da računaju na tri boda, zato sport i služi: da pomognemo jačima da budu još jači! Vrlo zaslužen pasoš: slika i prilika srpskog fudbala u kojem stotine plaćenih humanitaraca daju sve od sebe - ali za druge.
Konačno, na mestu 38 stižemo do mog Prvog Omiljenog Šampiona: izvesni Nišlija Ljubomir Sarić srpski je pasoš dobio jer je – lepo piše: „kao koreograf, učio decu folklorom u Srbiji, a i u inostranstvu”. Sve bih gramatički razumeo: da je decu mazao folklorom, lečio folklorom, tukao folklorom, onanisao folklorom ili ih gole dirao folklorom, ali nikako, ni u srpskom ni u hrvatskom jeziku, nikako nije mogao da decu “uči folklorom”, kao što pišu vrlo pismene “Večernje novosti”. Mogao je da ih “uči folkloru”, ali onda, verovatno, nikad ne bi dobio ćiriličnu putovnicu. Tough luck!

I WANNA BE DELETED: Taman odlučim da budem blag prema “Večernjim novostima”, ipak su to Novine Za Narod, ne zna narod baš sve padeže a ni “Novosti” baš nisu vešte oko gramatike – kad naletim na Dobitnika br. 39 Dragana Stojadinovića za kojeg se doslovno kaže: “Obišao svet motociklom i uručivali domaćinima srpske zastave”. Nije sporno da je Stojadinović obišao svet dvotočkašem, sporno je ko su ti ljudi (Stojadinovići?) koji su “domaćinima” uručivali srpske zastave? Stojadinović očigledno nije bio sam u ovoj plemenitoj akciji darivanja; kad se kaže “uručivali”, podrazumeva se da ih je bilo makar dvojica, recimo, motorcikl i Stojadinović koji su zajedno delovali kao tim; ali kriptične “Novosti” kriju od nas mogućnost da je na Stojadinovićem motoru vaistinu boravilo dvadesetak ljudi koji su svi zajedno, gde god da se nađu, darivali “srpske zastave” sa kojima domaćini nisu znali šta će. Da ih razviju ispred kuće, više je nego glupo; da ih razviju u sobi, još gluplje; da ih iskoriste za peškire, ne vredi; eventualno, da njima brišu auto ili parket – što već ima smisla. Dovoljno za pasoš!
Već popizdeo zbog nepismenog žirija, nepismenih “Novosti” i fucking pasoša u kraljevsko-crvenoj boji, logično se naslonim na dobitnika No59 koji je iz “zapaljene kuće dva puta spasio staricu”. Opet mi ništa nije jasno: ako je prvi put spasio staricu, nije valjda staricu opet vratio unutra da bi je drugi put spasao? Kako neko može nekoga da dvaput spase iz iste zapaljene kuće: ako si spasao staricu – onda si je spasao, što bi je još jednom spasavao? Ali, kako su ovo “Novosti”, naviknite se da je sve moguće! Čekamo dobitnika koji je triput spasio staricu! Taj će dobiti diplomatski pasoš!
Sve je cool, kažem sebi, dok čitam objašnjenje sa mesta 66: tamo piše da je Igor Zlatojev (Petrovac na Mlavi) jedan od predstavnika Srbije kao kulturni ambasador u SAD. Budući da nikad i niko nije čuo za ovog “kulturnog ambasadora”, sem onoga koji je Zlatojeva predložio za pasoš – iznenada shvatim da je izbor “Večernjih novosti” veličanstvena satirična instalacija, opšta zajebancija u kojoj je The Žiri uživao. Na seksualnoj poziciji 69 zatičemo legendarno nonsense-objašnjenje da Luka Milićević “već sedam godina osvaja najviše nagrade na nacionalnim takmičenjima”. Smem li opet da pitam u kojoj disciplini? Veze li on kućne čaršave ili kukiča prezervative ili premešta iz šupljeg u prazno? Whatever, Luka ima pasoš. I mora da je ponosan.
Nemoj više, Lukoviću, kažem sam sebi, dovoljno je sa “Novostima”, ali, jok: na mestu 71. nalazim svog Drugog Omiljenog Šampiona Ninoslava Babića iz Borče za kojeg se kaže da “osvaja velike rezultate u tekvondu”. Svašta sam u životu čuo spram rezultata: da neko ima rezultate, da se diči rezultatima, da postiže rezultate – ali je prvi put u istoriji pisane srpske reči (hvala “Novostima”) crno na belom internetu pisalo da neko “osvaja rezultate”. Treći Omiljeni Šampion nalazi se već na 73. mestu: zove se Đorđe Nešić, “višestruki je pronalazač para”, što me je, u trenutku, bacilo u bolnu nesvest poređenja, naš čovek koji je pronašao pare, nešto kao Tesla sa strujom ili kao Bell sa telefonom. Pokušavajući da Nešića smestim u taj redosled svetskih legendi (“pronalazač para”), ukapiram šta su “Novosti” htele da kažu: u par navrata Nešić je na ulici našao nekakve pare i vratio ih vlasnicima, dakle – čovek je nalazač, ali su ga “Novosti”, iz milja, unapredile u pronalazača, što je automatski dovoljan razlog da odmah dobije novi pasoš!

I WANNA BE ELEVATED: Već na mestu 78, eto novog Šampiona: za njega se kaže da je “predstavljao Srbiju u inostranstvu u oblasti šumarstva” što bi moglo svašta da znači; da je glumio bukvu u stojećem položaju, da je zimzeleno maskiran hodao inozemstvom dokazujući kako Kosovo nikad neće otpasti sa srpskog stabla ili da je po inostranim šumama seksualno opštio s tamošnjim drvećem, šireći istinu o srpskom šumarstvu.
Kad sam preskočio mnogobrojne davaoce krvi, studente koji studiraju u inozemstvu, direktore firmi, vatrogasce i poštare – na mestu 106 ukazao se “srpski rekorder u spasavanju”. Šta je čovek spasavao: decu iz bunara, nejač iz diskoteka, labudove iz labuđeg jezera - tajanstvene “Novosti” nisu otkrile, zar nije dovoljno da je reč o “srpskom rekorderu”? Na brzinu preskačem “uspešnog veslača”, nekoliko “humanitaraca”, “kraljicu čembala”, čoveka koji je “spasio ženu”, “studenta u inostranstvu”, da na 153. mestu nađem pomahnitalog Dobitnika za kojeg piše da je “dao izbeglicama svoj stan” što bi tek bilo funny kad bismo vaistinu saznali da je Dobitnik danas beskućnik koji živi po izbegličkim kampovima!
Finally, The Šampionka pod brojem 174, Ljiljana Vuletić, Beograd, filozof sa dva remek-dela! Već naviknuti na duhovnu škrtost “Novosti” ostajemo uskraćeni na odgovor o kakvim je fucking-remek-delima reč? Da žena možda nije u ulju na platnu ovekovečila Borisa Tadića sa osmehom Mona Lize? Da nije objavila dve zbirke filozofske poezije sa seksualnim motivima Metohije? Nikad nećemo saznati!
Završavam sa srećnim dobitnikom (No 198) koji je “član Crvenog krsta”, što mu je bilo dovoljno da dobije novi pasoš; kriterijumi su, očigledno, bili visoki I nedostižni za mnoge, ali ne i za ovog pasivnog aktivistu koji člansku kartu s pravom smatra ulaznicom za svet.

I WANNA BE SELECTED: Ako uskoro Hrvatska namerava da sledi kreativne staze “Večernjih novosti” i pokloni 204 putovnice, slobodan sam da Vladi I naročito Predsjedniku predložim listu 15 kandidata koji zadovoljavaju sve neophodne uslove za dobijanje Putovnice.
1. Petar Luković: humanitarac 2. Petar Luković: član biblioteke 3. Petar Luković: dobitnik mnogobrojnih nagrada na međunarodnim I nacionalnim takmičenjima 4. Petar Luković: zavoleo The Dirty Secrets pre svih 5. Petar Luković: pokušao da dvaput spase staricu u zapaljenoj kući, ali je starica izgorela 6. Petar Luković: predstavljao Srbiju u inozemstvu u oblasti pijanstva 7. Petar Luković: boravio u Splitu nekoliko desetina puta I lično video more 8. Petar Luković: poznaje lično Viktora Ivančića i Predraga Lucića 9. Petar Luković: učio maloletnice folklorom 10. Petar Luković: filozof i vlasnik devet remek-dela 11. Petar Luković: Zagreb mu je omiljena patriotska destinacija 12. Petar Luković: pod prisilom 1977. dao krv dok je služio u JNA, ne bi li dobio tri dana otpusta 13. Petar Luković: putuje samo u one zemlje za koje nije potrebna viza 14. Petar Luković: Drogira se u knjižari “Algoritam“ 15. Petar Luković: budući član hrvatskog Crvenog krsta.
Mislite o meni!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la Jara dana 17/04/2008 14:37

Jes' lood...:lol: :lol: :lol:
Ma Pera je čudo... :thumbup:
Avatar
Jara
 
Postovi: 25024
Pridružen/a: 27/03/2006 00:36

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la walkabout dana 22/04/2008 22:48

Jara je napisao/la:Jes' lood...:lol: :lol: :lol:
Ma Pera je čudo... :thumbup:


:lol: :lol: :lol:

ja ne znam kome/cemu treba zahvaliti sto imamo jednog Peru u ovom sveopstem sivilu (da ne kazem crnilu)...
HVALA Peri sto je Pera, Feralu sto objavljuje njegove tekstove i Pesku sto nam to prenosi ovdje.

moram procitati jos jednom... :D
walkabout
 
Postovi: 7872
Pridružen/a: 19/05/2007 00:46

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la Tesssa dana 22/04/2008 23:00

Treći Omiljeni Šampion nalazi se već na 73. mestu: zove se Đorđe Nešić, “višestruki je pronalazač para”, što me je, u trenutku, bacilo u bolnu nesvest poređenja, naš čovek koji je pronašao pare, nešto kao Tesla sa strujom ili kao Bell sa telefonom.


:D :D :D :-) :lol:
Avatar
Tesssa
 
Postovi: 3791
Pridružen/a: 29/11/2006 16:33
Lokacija: nja nja :)

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la Meshtar dana 22/04/2008 23:10

Luković je meštar i to veliki!
Avatar
Meshtar
 
Postovi: 1924
Pridružen/a: 04/02/2006 18:08
Lokacija: Sarajevo

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la granulo dana 23/04/2008 03:15

Svaka cast Petru Lukovicu za njegovu borbu, hrabrost, duhovitost, istrajnost. Pera je covjek dobrog srca i britkog uma.
Hvala Pesak.
granulo
 
Postovi: 64
Pridružen/a: 15/11/2005 23:54

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 23/04/2008 10:52

Ma hvala Peri ! covek da pomisli / u zabuni/ :mrgreen: da jos ima moralnih/normalnih ljudi u Srbiji.. :sad:
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 23/04/2008 23:45

Feral, 24. travnja

Piše: Petar Luković


0162/ KUKASTI PIKNIK: Vest jeste istinita: negde kod Niša, blizu sela Kamenica, na mestu zvanom Srećkovo vrelo, u pastoralnom ambijentu lokalnih livada i brežuljaka, policija je 20. aprila, baš na rođendan Adolfa Hitlera, privela 24 osobe koje su kod sebe imali nacističke zastave i ostala prigodna fašistička obeležja.
Kako to obično biva u tolerantnim državama poput Srbije, privedeni su ubrzo pušteni na slobodu sa čak dve krivične prijave: jedan učesnik je malo vređao narodnu miliciju, drugi je malo posedovao pištolj bez dozvole – ali je sve ostalo pravno čisto i neupitno, jer u Srbiji nema Zakona o isticanju fašističkih simbola, pa se ovi veseli nazi-izletnici eventualno mogu kazniti zbog, recimo, javnog okupljanja koje nisu prijavili. Ali kako je reč o klasičnom koljačkom vikendu u planininama gde se spontano zapeva koja fina ljotićevska pjesma ili se pričaju vicevi o Aušvicu ili se kukasti krst vijori na ekološki zdravom vetru – sve je pod kontrolom, jer su sve to naši mlađahni patriJoti; malo ih je pogodila nezavisnost lažne države Kosovo, pa su krenuli u prirodu da se sete čika Adolfa i njegovog uvek efikasnog Konačnog Rešenja.

Lakoća ovdašnjeg društva da svaku grupu nacista otpiše kao nešto sasvim nebitno, uz zakletvu da u Srbiji “nema fašizma”, već se pretvorila u oralnu tradiciju političkog guslanja; kad Stormfront ili Nacionalni stroj ili Srpske dveri ili Obraz – sve klerikalne SS varijacije na fašističke teme – krenu u umetničke happeninge pod parolom “Ubij, zakolji, da ...-Hrvat-Musliman ne postoji”, počinje zahtevna politička akcija da nam se objasni kako je to legitimni otpor protiv zavere međunarodne zajednice da nam se otme Kosovska Duša od ukupno 15 procenta i da valja razumeti revolt onih koji danas pale ambasade, sutra kradu patike, a prekosutra u niškim planinama drkaju nad brčićima Adolfa Hitlera; sve je to naša mila desničarska omladina!

0163/ NOĆ SA ADOLFOM: Već mesecima, slučaj beogradskog hotela “Mr. President” gde od otvaranja postoji tzv. Hitlerov apartman, sa ogromnom slikom Zločinca na zidu – jedna je od glavnih medijskih tema u…Izraelu, ne u Srbiji!
Vlasnik hotela, izvesni Dušan Zabunović, tvrdi da se gosti bukvalno tuku oko rezervacije za ovaj apartman, koji je mesecima unapred rasprodan, i, u očiglednom izletničko-niškom raspoloženju, objašnjava da ovde ništa nije protivzakonito i da je uljana slika Adolfa Hitlera, u apartamanu s njegovim imenom, u skladu sa Zakonima Srbije, jer je u ovoj zemlji sve dozvoljeno: možete da iznajmite billboard sa Himlerovim likom i, recimo, ispišite slogan “On zna kako”, možete da razvijete zastavu sa slikom Adolfa Eichmanna uz logo “Kad je teško – Eichmann”, možete da objavljujete sve antisemitske knjige i da vam niko ništa ne može. Konačno, kao država, možete sebi da dozvolite da se sa problemom portreta Adolfa Hitlera u beogradskom hotelu ekskluzivno bavi izraelski ambasador, koji je čak morao da razgovara sa vlasnikom hotela, kao da je u pitanju lokalna stvar koja se tiče samo Izraela.

Odsustvo reakcija iz Vlade Srbije, recimo iz Ministarstva inozemnih poslova, sasvim je razumljivo: ova država nije poslala svoje predstavnike na sve svetske manifestacije glede pobede nad fašizmom, niko iz Srbije nije bio u Aušvicu 2005. godine kad je obeleženo pola veka najstrašnijeg genocida u istoriji čovečanstva.
I što bi Srbija, sad, kad joj uzimaju Kosovo, brinula zbog fucking hotela sa slikom šarmantnog nemačkog lidera koji nikad nije dozvolio da mu se zemlja rasparčava? Neka o tome brinu Izraelci, jer oni sa Hitlerom imaju neke neraščićene račune: što se Srbije tiče, gospodin Hitler je u svakom hotelu rado viđen gost!

0164/ O PACOVIMA I NE-LJUDIMA: Srpska rasna superiornost efikasno primenjena u Srebrenici razlila se kao politička poruka onog časa kad je “lažna država” Kosovo proglasila nezavisnost i kad je srušena svaka mentalna brana u opisu tzv. Albanaca, koji su danas ne samo najniži oblik ljudskog obličja, kriminalno retardirani, nedržavna i plemenska zajednica, mentalno retardirani ali lukavi i podli, kao deo legitimne fašističke teorije o karakteristikama čitavih naroda i posebice narodnosti, naročito kad se suoče sa The Serbs, koji u svojim genima poseduju svaku vrstu humanitarnog minerala potrebnog za genijalnost: klasično smo najpametniji, najpravedniji, jedini koji imaju osećaj časti, najhrabriji u svakoj bežaniji, ponosni, dostojanstveni, doduše malo neobrazovani (podatak od juče: gotovo polovina stanovništva ima jedva osnovnu školu), ali osetljivi kao pahuljice, gostoljubivi i kad koljemo i bombardujemo, gadljivi na EU i svet od kojih samo tražimo da nas obožavaju i priznaju da smo uvek i always u pravu.

Iz takvog umilnog diskursa, savim je logično da se u “TV Novostima”, regularnom dodatku “Večernjih novosti”, prošle nedelje ovako najavi emisija o problemu Indije sa pacovima: “Sa samo dva meseca starosti, ženka pacova moze da donese na svet 12 mladunčadi! Ovim tempom razmnožavanja ona može da doprinese da se njihova populacija u Indiji poveca za 15.000 jedinki! Neverovatan priraštaj (koji premašuje čak i onaj kosovskih Albanaca), zajedno s činjenicom da pacovi u Indiji imaju sve manje prirodnih neprijatelja, zaslužan je što poslednjih godina glodari preplavljuju ovu mnogoljudnu zemlju…”.

Ta vrsta umetničke slobode da se u retardiranim “TV Novostima” Albanci bez ikakvih problema porede s pacovima – odgovor je na pitanje otkud ona bulumenta idiota na niškim brežuljcima; ako vam je slučajno palo na pamet da pitate da li je glede teksta reagovao bar Neko, javni tužilac, neko fucking Novinarsko Udruženje zvalo se ono NUNS ili UNS ili VAGINUNS ili možda državotvorna “Politika”, koja preko satiričnih grudi Ljiljane Smajlović silikonski brine o politički korektnom jeziku Petra Lukovića, ili možda ministar kulture i tzv. informisanja Voja Brajović, koji je još u šoku otkad je u nekom od kosovskih manastira kršten po “tajnoj pravoslavnoj recepturi”…zajebali ste se. Nije reagovao niko, jer nema zbog čega da se reaguje: Srbija je zemlja u kojoj su pacovi i Adolf Hitler savršeni primeri naše Superiornosti. Naročito sad, kad hoće da nam otmu Kosovo o čemu na sledeći poetski način govori Uskršnja Poslanica Srpske Pravoslavne Crkve:

"Neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu! Neka svaki ratar prvu brazdu zaore i posveti Kosovu i Metohiji! Neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti i pokloni Kosovu i Metohiji! Neka svaki političar svoju prvu političku misao i napor na međunarodnom planu posveti odbrani Kosova i Metohije! Neka svaki duhovni pastir svoju prvu molitvu Bogu uznese za Kosovo i Metohiju!".

Posvećen ovakvoj hippie poruci, jutros sam prvu, ali duboku brazdu, zaorao čekićem u liftu, usred betonskog solitera; šapnuo ženskom detetu od 18 godina da na njenim bujnim grudima vidim valovitu Srbiju s brazdom u sisama, koju iznad svega želim da detaljno upoznam; pastirski i pravoslavno glasno slušao Linkin Park na koncertu u Las Vegasu i u 18 pesama pronašao duhovnu vertikalu u obliku erekcije; konačno, prvi sat nezaposlenog radnog vremena u rock dokolici spram Ferala posvetio brzom ispijanju piva i osetio se kao Duhovni Pastir onog časa kad sa nekakvim pasošem budem mogao u inozemstvo, daleko od razuzdane srpske gomile na pikniku!
O Adolfu u hotelu da ne govorim!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la shalaedin dana 24/04/2008 01:10

Petar Lukovic, Natasa Kandic, Cedo Jovanovic i zene u crnom su ljudi iz Srbije kojim skidam kapu... svaka im cast.
Takodje svaka cast i svima onima koji djele njihov ideal. Mislim da su oni jedina svijetla tacka Srbije.
shalaedin
 
Postovi: 1337
Pridružen/a: 28/03/2008 01:35

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 30/04/2008 21:17

Feral, 1.svibnja

Piše: Petar Luković


POTPISALI SPORAZUM, VAISTINU POTPISALI: Nakon tri meseca mentalno razuzdane rasprave među lokalnim partijskim domorocima o tome da li država Srbija treba ili mora ili ne treba ili ne mora ili neće ili hoće ili joj se jebe ili joj je svejedno ili nikako ne sme ili obavezno da potpiše ili da odbije da prihvati SSP (Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa EU), čitava diplomatska pizdarija sa elementima spektakularnog međunarodnog cirkusa okončana je u utorak popodne kad je u minijaturnom Luksemburgu svoj ćirilični potpis na famozni SSP stavio potpredsednik (tehničke) Vlade Srbije Božidar Đelić, uz brižan roditeljski pogled sveprisutrnog Boki Takija, predsednika Srbije i, što je u ovom času još važnije, predsednika Demokratske stranke, koja je Sporazum odmah proglasila „istorijskim“ i toliko značajnim da su na ulice sa zastavama, trubeći iz automobilskih povorki, istog časa izašli aktivisti Bokijevih partijskih ćelija, da na otvorenim prostorima proslave ulazak „Srbije u Evropu“.

Prijateljska DS 92 televizija trijumfu Borisa Tadića predala se potpuno, kao da je u pitanju iskrcavanje Prvog Srbina na Pluton: od bokitakijevih ispraznih rečenica u kojima su se pominjali svetla budućnost, mladi, fondovi, nova radna mesta, deca, milioni evra koji će se deliti po ćoškovima, ko pre stigne – do ubitičnih repriza Tadićevih zagrljaja sa svakim diplomatom koji mu se našao u fizičkom prostoru duboke zahvalnosti.
Klasično neupućeni Hrvat mogao bi da pomisli da je Srbija već postala članom Europske Unije i da su predstojeći izbori samo puka formalnost u potvrdi svekolike srpske želje da bude integralni deo tzv. Europske Porodice Naroda: ali, stvari su, da izvinete, malo zajebano komplikovane.

ŠTA SMO, VAISTINU, POTPISALI: Ako, u alkoholnom tremensu, čovek poveruje Vuku Draškoviću (koalicionom partneru Boki Takija) da će se milijarde evra sručiti na Srbiju kao mana s neba, samo ako psihički jaki glasači podrže Vuka a preko njega veselnika Tadića – vredelo bi, za trenutak, da pročitamo komentar lista "Zideutche Zeitung" koji već naslovom – Balkanska mizerija Evropske unije nagoveštava o čemu se, u stvari, radi:

„Potpis Evropljana ispod sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom nema nikakvu praktičnu vrednost. Možda će time porasti ugled predsednika Tadića i to kod onih Srba koji žele da iza sebe ostave mračni srpski nacionalizam. Možda će ovaj potpis umerenim snagama u Beogradu doneti po koji glas na izborima. Ali, potpisom se ništa nije promenilo kada su u pitanju pravi problemi. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom i dalje je nezadovoljavajuća. A spor oko Kosova je i dalje nerazjašnjen. EU nije baš pametno postupila rasipajući svoje dragocene instrumente za kažnjavanje i nagrađivanje u nadi da će pridobiti par glasova demokrata u Beogradu. Te instrumente treba čuvati za velike konflikte a oni počinju kada se Srbija ozbiljno uputi ka EU koja nije spremna za taj trenutak jer nema dobru strategiju za Balkan. To se videlo i na primeru Kosova. Niko nije imao utisak da EU zaista zna šta radi. Potpisivanje sporazuma sa Srbijom imalo bi smisla samo kada bi ta zemlja isporučila Mladića ili kada bi priznala Kosovo. Ovako se na Balkanu stvara utisak da je EU dovoljno uterati strah u kosti od novih nemara, pa da skoči na noge lagane."

Može i ovo iz lista „Wiesbadener Kurier“: "Ovaj sporazum ne vredi ni koliko papir na kojem je napisan. Ako pobede nacionalisti oko Koštunice, onda će Srbija sa svoje strane anulirati sporazum. A čak i ako pobede demokrate Srbija ni izdaleka ne ispunjava uslove za ulazak u EU – politički, a ni ekonomski."

Reč je, zapravo, o Catchu 22: Sporazum jeste potpisan, ali se neće primenjivati sve dok Srbija ne ispuni svoje obaveze prema Haškom Tribunalu, dok ne isporuči ratne zločince poput Stojana Župljanina, Gorana Hadžića ili Ratka Mladića. Tačka ili točka: priče o novcu koji će već tomorrow sjuriti u Srbiju jer je ona potpisala SSP – jednako su imbecilne koliko i fašizacija pričom kako je SSP zapravo priznanje Kosova kao nezavisne države, na čemu Koštunica već 80 dana gradi svoju najdosadniju i glupu priču, sve uz podršku Šešeljevih radikala koji su SSP fiksirali kao najvećeg neprijatelja.

I ŠTA SAD KAD SMO POTPISALI: Hinjena lična dilema – vredi li podržati ovakav Sporazum koji neodoljivo liči na Praznu Školjku: treba je ispuniti delima, ne obećanjima – rešila se davno, onog časa kad je Koštunica izjavio da je on „protiv“. Čim je dr Kalašnjikov „protiv“, ja sam „za“: formula je neodoljivo jednostavna, čak i kad podrazumeva da sam teoretski na strani Boki Takija, što baš nije ugodno. Ali, kad vidite kako Koštuničin „Kurir“ komentariše SSP, sve će vam biti jasno: u podnaslovu stoji „Raduju se srpske svinje“, ispod toga fotografija na kojoj su Rupel, Tadić i Đelić, onda naslov „Dadoše Kosovo“, a u dnu strane naivno objašnjenje da će korist od SSP imati „srpske svinje i goveda jer će prema njima morati da se postupa humano, u skladu sa propisima EU“.

Ta vrsta „angažovanog nacističkog novinarstva“ koja pokušava da bude duhovita na način Velimira Ilića ili Vojislava Koštunice – ona je točka mentalnog raspada kad imam potrebu da branim Tadića i Đelića, bez obzira koliko mi išli na nerve; jer ova vrsta Sporazuma, čak vidljivo ispraznog, jeste poslednji poziv Srbiji da se osvesti i izabere šta hoće: Rusiju, Kinu, Severnu Koreju ili normalan život u Evropi. Nesrećna i nespretna Evropa koja naprosto ne zna šta će sa Srbijom: da li da uvodi sankcije ili da preti ili da podržava vajne demokrate ili da se udvara nadrkanim glasačima – zbunjena je koliko i sami srpski glasači koji u poslednjih 24 časa o SSP slušaju kao o „Judinom pečatu“ (valjda je neko u Koštuničinom štabu „poljubac“ zamenio „pečatom“ jer mu je to izgledalo aseksualnije), „izdaji“, „prodaji zemlje“ ili o obećanjima da će „nova Vlada poništiti ovaj Sporazum“ i „vratiti dostojanstvo Srbiji“.

A ONDA: Država u kojoj maltene svi histerično lažu: Tadić koji se ponaša kao da je Srbija već ušla u EU, Koštunica kao da Srbija nikad neće ući u EU, šešeljevci koji se nadaju da će Rusija prekinuti ovu agoniju i primiti nas u Putinovo polno krilo, a svi zajedno ne pominju Haški Tribunal, bežeći od njega kao od krsta, slika je Vaših Favourite Susjeda koji 11. maja na izborima imaju priliku da razreše sve pomenute dileme.

Naravno da ih neće rešiti: jer sve ono što nas posle 11/05 čeka jeste jeziva repriza recentne prošlosti, sa neizbežnim Koštunicom kao čovekom, koji će sa svojih desetak odsto glasova odlučiti kojem će se carstvu prikloniti – da li opet kilavom i uvek mekom Tadiću ili ushićenom radikalu Nikoliću koji već sad najavljuje da će Boki Takija hapsiti zbog izdaje.

Šampanjac iz Europske Unije, sem Tadića i Đelića, još nismo okusili, a da li ćemo i kad ćemo... ne zna se. Važno je samo da smo dobili SSP; a to što se ne primenjuje i neće se primenjivati, nije naša briga.
Ko sad da hapsi Srpske Heroje u ime SSP kad borba za Srpsko Kosovo tek počinje? Točne odgovore šaljite Tadiću i Koštunici: oni su zajednički napravili Ustav u kojem u preambuli piše da je Kosovo „neotuđivi deo Srbije“, zajedno su kreirali politiku prema Kosovu, učestvovali na pregovorima, insistirali na „najširoj autonomiji“, uveravali nas kako je „lažna država Kosovo fikcija“ da bi se ispostavilo da Amerika, Nemačka, Francuska, Italija, Hrvatska ili Mađarska ne misle tako: Kosovo je nezavisno, Kosovo je samostalno, do or die - tako jeste i tako će ostati.
Sa ili bez SSP. Tek da se zna.
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 08/05/2008 15:06

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA / DESET TIPIČNIH HRVATSKIH PITANJA GLEDE HISTORIJSKIH IZBORA U SRBIJI
EUROPA PO VUKU
7. svibnja, 2008.


01. Srbija je, dozvolite da se do imbecilizma divim, zemlja živućih heroja: samo narodi koji su istesani od najčvršćeg genetskog materijala mogu s neizmernom lakoćom postojanja da izdrže petomesečnu non-stop izbornu kampanju: prvo ste birali i nekako izabrali Predsednika države da biste, bez pauze, krenuli u parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore. U međuvremenu, ostali ste bez Vlade koja se raspala na sastavne delove, Kosovo je proglasilo nezavisnost, čak ste stigli da potpišite Sporazum o pridruživanju sa EU – ali to nije omelo kampanju, naprotiv. Kako izdržavate petomesečne slogane, plaćene termine, televizijska sučeljavanja, mitinge, billboarde, specijalne radio emisije, izveštaje o stranačkim polnim aktivnostima, ukratko – jeste li vi normalni?

Ako ste slučajno mislili na Srbiju kao psihički entitet, nikad mentalno nismo bili jači: možda nekim slabašnim narodima pet meseci kampanje izgleda mnogo, ali superiorne nacije umeju da se nose sa 150 dana opštenarodnog veselja. Gledati Vojislava Koštunicu svake večeri na televiziji – nema cenu; posmatrati Borisa Tadića koji obećava 200.000 radnih mesta koliko sutra – priceless; slušati Tomislava Nikolića u šešeljevskom oralnom grču – neponovljivo! Kamo lepe sreće da nam kampanja traje još pet ili pedeset meseci: tek bismo onda mogli razumno da prelomimo, po čemu smo, inače, poznati.

Srpska matematika

02. Ako smo, odavde iz Hrvatske, mogli razumeti da je opet riječ o historijskim izborima, kakvi su izgledi da porazite historiju i rešite se, recimo, Koštunice ili Nikolića?

Izgledi su nikakvi jer je srpska izborna matematika surova. Po svemu sudeći, Vladu neće moći da formiraju dve stranke – večito će im faliti neko treći: recimo, u slučaju da se Nikolić i Koštunica dogovore oko vlasti, biće im neophodna Socijalistička partija Srbije; Boris Tadić može da računa sa podrškom manjina, eventualno na LDP Čedomira Jovanovića – ali mu to nikako neće biti dovoljno za većinu. U nedostatku priznanja tko bi sa kim vaistinu pristao da sarađuje, jedino je izvesno tko s kim neće: Tadićevi demokrati neće sa Nikolićevim radikalima; Nikolićevi radikali neće sa Tadićem i Jovanovićem; Koštunica neće sa Jovanovićem; Jovanovićev LDP neće s Koštunicom, Nikolićem i socijalistima Ivice Dačića; socijalisti hoće sa svima sem sa Čedomirom Jovanovićem! Ako ste iz svega ovoga saznali šta će se u Srbiji desiti 11/5, igrajte loto: sedmica vam je obezbeđena!

03. Koliko sam kao Hrvat uspeo da shvatim, Tadić i Koštunica su se vrlo ozbiljno zakačili oko Sporazuma o pridruživanju EU. Koštunica i njegov antialkoholičarski koalicioni partner Velimir Ilić redovito Tadića nazivaju "izdajnikom", tvrde da je "prodao Kosovo", da radi za "strane interese". Optužuju Tadića da je sprečio ratifikaciju naftnog ugovora sa Rusijom, jer su na Vladi, u dva navrata, Tadićevi ministri glasali protiv potpisivanja ovog ugovora. Sad čujem da će se u petak sastati Vlada Srbije i dva dana uoči izbora ratifikovati ugovor sa Rusijom. Malo sam zbunjen, jebiga. Znači li to da Tadić i Koštunica više nisu u svađi?

Vaša zbunjenost tipični je "Tadićev sindrom" koji uvek počinje teškom kritikom Vojislava Koštunice da bi se u poslednjoj fazi bolesti završio prihvatanjem svih uslova Vojislava Koštunice. Što se ovog potpisivanja tiče, Tadić je nedeljama a posebice tjednima tvrdio da "tehnička vlada nema kapacitet" za ovakvu vrstu odluke, da bi pre 48 sati otkrio da "tehnička vlada ipak poseduje kapacitet" da sa Rusima potpiše ugovor i gotovo džabe, za manje od pola milijarde dolara, Putinu pokloni kompletnu naftnu industriju koja, srpski brat ruskom bratu, vredi bar dvadesetak puta više. Ali, kako Kosovo nema cene – podrška Rusije plaća se poklonom koji predstavlja totalnu energetsku zavisnost od Putinovog raspoloženja; kad god se Vladimiru bude prohtelo, od Srbije može da traži šta poželi. U suprotnom, zna se: zatvorimo slavine i bog da nas vidi! Pitajte Ukrajinu o čuvenoj ruskoj ljubavi!

Večiti premijer



04. Tek mi sad ništa nije jasno. Znači li to da stvarno postoji mogućnost da Tadić i Koštunica opet zajednički formiraju Vladu? Šta bi u toj Vladi radio Koštunica kad je Tadić odlučno rekao da Koštunica u takvoj koaliciji nikad ne bi mogao da bude premijer?

Čim Tadić nešto "odlučno tvrdi" znači da će uraditi nešto sasvim suprotno; na prethodnim izborima "odlučno je tvrdio" da će Božidar Đelić biti premijer i da nema nikakve šanse da Koštunica bude na tom mestu – a desilo se da je Tadić upravo Koštunici dao premijersko mesto, što će, ako bude potrebno, učiniti opet, da ne trepne. Kad već pominjete dr. Vojislava Kalašnjikova, njemu su sudbina i Tadić dodelili jedinu životnu ulogu: da bude večiti srpski premijer ili – da se povuče u mirovinu. Naravno da nema šanse da Koštunica Vojislav u nekakvoj Vladi bude bilo šta sem premijera: lakše je zamisliti Papu kao ministra sporta u Vladi Vatikana nego Koštunicu na mestu ministra za socijalnu politiku!

05. Moguće je da mi logika nije jača strana, ali ima li u svim tim srpskim koalicijama zrno principijelnosti. Kao kroz san, sećam se da je onaj Mlađan Dinkić rušio Vladu Demokratske stranke 2004. godine; sad je najbolji prijatelj Borisa Tadića. Uz Borisa su, koliko čujem, Nenad Čanak i Vuk Drašković – treba li da citiram šta su njih dvojica govorili o Tadiću?

Ne treba, zna Boris odlično šta su o njemu pričali. U znak pažnje, Dinkiću je obećao četvrtinu svih osvojenih mandata, što se graniči sa posebnom vrstom ludila jer Dinkićeva mafijaška osovina G17+ nije u stanju ni cenzus da pređe, ali može se Borisu, beg nije cicija! Iz mrtvih je vratio Vuka Draškovića koji ovih dana kao duh hoda Srbijom i mrmlja o Evropi, izbegavajući da pomene omiljenog Dražu i Ravnogorski pokret od kojih se deceniju nije moglo živeti. Odjednom je nesrećni Vuk Drašković tumač Sporazuma sa Europskom Unijom, iz njegovih usta čujemo da ovih dana u Srbiju stiže "četiri milijarde dolara", šta zna dete Vuk šta je četiri milijarde dolara?

06. Kosovo je, imamo hrvatski utisak, bilo u centru izborne pažnje?

Mislite na "lažnu državu Kosovo" sa vojnom bazom Bondstilom kao glavnim gradom ove "NATO države"? Ako ciljate na ovu teritoriju koju ovako opisuje Vojislav Koštunica, uz terciranje Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, onda ste u pravu: takvo Kosovo jeste bilo glavna tema kampanje. Razlike između njih trojice su u nijansama: Koštunica i Nikolić odbijaju Sporazum sa Europskom Unijom sve dok se nesrećna EU ne izjasni – odnosi li se ovaj sporazum na Kosovo ili ne? Tadić nudi praktičniju varijantu: on tvrdi da Sporazum priznaje celovitu Srbiju i da je u njenom interesu da nekako uđe u Evropu odakle će se boriti da Kosovo nikad ne postane član EU. Sva trojica se kunu da nikad, never i nikad neće priznati nezavisno Kosovo; sva trojica se užasavaju izjava iz EU da Srbija treba da ima "dobrosusedske odnose" sa Kosovom, jer nam Kosovo nije sused pa nema potrebe za "dobrosusedskim" odnosima; sva trojica, kao mantru, ponavljaju priču o "kršenju međunarodnog prava"; konačno, sva trojica su duboko zahvalni Rusiji na njenoj "principijelnoj" podršci što će pokazati ratifikacijom naftnog ugovora...

07. A šta ako se ispostavi da je nakon izbora nemoguće formirati Vladu?

Ništa strašno: zakazaćemo još novije izbore, već smo pet meseci u kampanji, još pola godine ništa ne bi bilo strašno, neće nam Evropa nigde pobeći. Važno je samo da se bavimo Kosovom. Sve ostalo nije bitno.

08. Da li je moguće da, recimo, neka koalicija Koštunice & Nikolića, ako nekako uspeju da naprave većinu, kako se obećava, stvarno poništi Sporazum sa Europskom Unijom?

A što ne bi bilo moguće? Prvo poništimo Sporazum, a potom ostvarimo sve one predloge koji ovih dana čujemo u kampanji: da deložiramo ambasade onih država koje su nepromišljeno priznale Kosovo, da uvedemo vize svim građanima pomenutih nepromišljenih država, da nepromišljene države tužimo gde stignemo, da u iznenadnim carinskim prepadima kamione i vozila iz nepromišljenih država tako temeljito pretresamo da im više na pamet neće pasti da se vozikaju srpskim drumovima, da podignemo borbeni nivo vojske na stepen mobilizacije, da uspravimo srpski junački duh i svetu pokažemo da se Srbija pita!

Još izbora!



09. U zlehudom optimizmu računa se na proeuropske građane koji više neće plaćati vizu za mnoge europske zemlje?

Mislite li na sedam odsto građana Srbije koji poseduju pasoš ili deset odsto od tih sedam odsto koji stvarno negde putuju? Poenta odavno nije u novcu potrebnom za vizu, već u samoj vizi: o mogućnosti da Srbija nekad stigne na famoznu "belu šengensku listu" tek je juče počelo da se razgovara.

10. Konačno, ima li razloga za optimizam?

Naravno da nema. Zemlja u kojoj gotovo polovina glasača veruje da su Koštunica i Nikolić sasvim normalni, dok je trećina uverena da Tadić zna šta radi – unapred je amputirana od bezbrižnog života. Kakva se god Vlada bude formirala u okviru već čvrstih političkih blokova, biće to opet dugogodišnje mučenje na rate. Sem ako nas ne obraduju novim izborima i svežim kampanjama! Malo je pet meseci, hoćemo još!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la nikad_izvini dana 20/05/2008 00:48

:roll: Nema teksta :roll: Šmrc :sad:
nikad_izvini
 
Postovi: 1828
Pridružen/a: 16/01/2008 03:44
Lokacija: ma nije ni narod glup...vidi narod sve to

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pitt dana 20/05/2008 22:32

nikad_izvini je napisao/la::roll: Nema teksta :roll: Šmrc :sad:


pesak je pocela zabusavati :D :D
Avatar
pitt
 
Postovi: 27332
Pridružen/a: 03/12/2002 01:00
Lokacija: Steelers Nation

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la omar little dana 20/05/2008 23:11

nikad_izvini je napisao/la::roll: Nema teksta :roll: Šmrc :sad:


Evo, de nemoj plakat' :D :D

Petar LUKOVIĆ
PERO S ONOGA SVETA / SRPSKA POSTIZBORNA DRAMA U ŠEST ČINOVA
TRIJUMF AMNEZIJE
14. svibnja, 2008.

ULOGE: Boris Tadić (Koalicija oko Demokratske stranke, 103 mandata), Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka, 77 mandata), Vojislav Koštunica/Velimir Ilić (Demokratska stranka Srbije/Nova Srbija, 30 mandata), Ivica Dačić (Koalicija oko Socijalističke partije Srbije, 20 mandata), Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija, 13 mandata), Various Artists (Mađari, Bošnjaci, Albanci – stranke manjina, 7 mandata).

ČIN PRVI/ KAKO JE ŠAMPANJAC PROGLASIO VELIČANSTVENU POBEDU PROEVROPSKIH SNAGA KOJE SU ZABORAVILE MATEMATIKU:


Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 103 osvojena mandata koalicije "Za evropsku Srbiju" praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.

Slavlje na beogradskim ulicama, vitlanje partijskim zastavama uz ritualnu vožnju automobilima s nogom na sireni – bili su tek uvod u katarzično okupljanje na Terazijama, ispred prostorija Demokratske stranke, gde se veselnicima obratio Boris Tadić, raspolućen od troprstaških pozdrava, muških udaraca po ramenima, sočnih poljubaca, vatrenih zagrljaja i tradicionalnog macho-bondinga u obliku sportskih grimasa; potpuno zaboravljajući primitivnu operaciju sabiranja koja zahteva da Vladu formira onaj tko skupi 126 mandata – penušavi Tadić objavio je da pobeda njegove koalicije "znači odgovornost i nastavak reformi u svim oblastima života".

Energičan kakvim ga je bog kilavog dao, ustanovio je "da treba odmah početi da se radi, jer je potrebno što pre formirati Vladu koja će zemlju uvesti u Evropsku Uniju i boriti se za očuvanje Kosova i Metohije".

Kad mu je nivo šampanjaca u krvi dostigao kosovsku tačku ključanja, Tadić je oko ponoći prisutnima obećao da je "spreman da razgovore o novoj Vladi počne odmah večeras", zaboravljajući ne samo koliko je sati i da je "večeras" odavno prošlo, već svesno izbegavajući da pomene da razgovore o budućoj Vladi jedino može da vodi sa Vojislavom Koštunicom ili Ivicom Dačićem, što bi u trenutku opštekoalicione žurke sasvim zajebalo i otreznilo atmosferu. Umesto da svojim vaskolikim fanovima pantonimom objasni da većinu neće imati ni ako prihvati omraženi LDP ni manjine svih boja – Tadić se odlučio da otkrije kako je njegova pobeda "najveći uspeh u istoriji demokratije", ništa pad Berlinskog zida, ništa pobeda protiv fašizma, ništa Francuska revolucija, jedan je Boki Taki u istoriji demokratije!

ČIN DRUGI/ KAKO SMO SAZNALI DA JE SLOBODAN MILOŠEVIĆ BIO POTPUNO NEVIN I UVEK PODRŽAVAO PROEUROPSKE IDEJE KOJE DANAS NASTAVLJA NJEGOV UČENIK IVICA DAČIĆ, POLITIČAR EVROPSKOG FORMATA U SOCIJALDEMOKRATSKIM POLNIM DIMENZIJAMA:

Na krilima mučenog šampanjca, ponedeljak ujutru osvanuo je sa dnevnim listom Danas i retko poremećenim naslovom "Istorijska pobeda evropske Srbije"; najprimitivnija SAO-matematika kaže nam da je zbir od 103 (Tadić) + 13 (Jovanović) + 7 (manjine) jednak broju 123 i da u pitanju nije nikakva "istorijska" pobeda, već očajnički pokušaj da se nešto od 127 mandata Patriotskog Bloka (Nikolić, Koštunica/Ilić, Dačić) prevede na ovu drugu, tobož proevropsku stranu.

Koliko je ds-ludilo uzelo maha, pokazuje uvodni komentar glavnog urednika Danasa Mihajla (nekad: Mihalja) Ramača koji je u sportskom maniru Saveza Komunista napisao vrstu brežnjevljevske skaske u čijim rečenicama sve eksplodira od polne ljubavni glede mudrog Borisa Tadića: "Dobro jutro! Demokratska stranka Borisa Tadića prekoračila je stotku. Kad krene lavina, to je to – evropska lavina. Širi dalje: idemo dalje! Kad voda dođe do vrata, dešava se upravo to što se desilo u nedelju. Ljudi pamte devedesete i znaju ko je nevera. Glas za Koštunicu i Šešelja bio je glas za prošlost. Ostalo je budućnost. Radikali odlaze. Nisu smeli da se otarase Šešelja. Imaju ga. I šta sad? Srbija ide dalje! Evropska Srbija nije zemlja gubitnika. Nije vreme da se pita ko je izgubio. Srbija će biti evropska samo ako dobiju svi njeni građani. Oni to mogu. Mi to možemo. Srbija ide dalje. Dobro jutro, Evropo!”.

Površno iščitavanje teksta druga Ramača, a kako drukčije čitati Ramača nego najpovršnije – otkriva da je DS, u čije ime govori Mihalj zvani Mihajlo, abolirao Socijalističku partiju Srbije od pošasti devedesetih godina: za sve su krivi jedino zli radikali i pomahnitali Koštunica, nigde da se pomene Slobodan Milošević i njegova SPS falanga koja je čitav Balkan terorisala više od decenije i iza koje su ostali stotine hiljade mrtvih, srušeni i granatirani gradovi, koncentracioni logori, pustoš i kal, sve u ime sulude ideje "zaštite Srba" van granice Srbije, što danas, otvoreno, a što ne bi, traži današnja Socijalistička partija Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kad ovih dana, u uslovima o budućoj Vladi, pominje Republiku Srpsku, Haški Tribunal ili srpsko Kosovo u braku sa srpskom a ženstvenom Metohijom. Privući Dačića k Tadiću – zadatak je ravan Titovom naređenju da "Prozor mora pasti". I pao je!

ČIN TREĆI/ DETERDŽENT DEMOKRATSKE STRANKE NAJBRŽE UKLANJA KRVAVE MRLJE PROŠLOSTI; SPECIJALNI SISTEM ENZIMA DAJE VAM ČISTO SPS RUBLJE, MIRISNO I SVEŽE, UKRAS ZA SVAKU SRPSKU PORODICU KOJA JE GLASOVALA ZA BORISA TADIĆA:


Nije prošlo ni 24 časa od izbora, a Demokratska stranka već je objasnila da je SPS nešto "sasvim novo" u odnosu na onu stranku koju je vodio Slobodan Milošević i u kojoj je – gle! – Ivica Dačić radio kao portparol od 1992. do 2000. godine! Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović tvrdi da SPS nikako ne treba porediti sa radikalima – što jeste točno, radikali su devedesetih bili u vlasti nešto više od osam meseci, sve ostalo vreme vladao je SPS! Božidar Đelić, potpredsednik tehničke Vlade, isti onaj koji je potpisao famozni Sporazum o pridruživanju sa Evropom, juče je izjavio da Demokratska stranka i SPS imaju "identičnu ideologiju", iz čega bi se svašta moglo izvući kao zaključak, recimo, znači li to da đeneral Mladić nikad neće biti izručen kao što obećava Ivica Dačić? Ako ovih dana u Požarevac, na Miloševićev grob, u znak pokajanja, ode Boris Tadić – biće to sasvim prirodno.

ČIN ČETVRTI/ OMD ELECTRICITY ILI KAKO JE IVICA DAČIĆ POSTAO NAJVAŽNIJI SRBIN JOŠ OD NIKOLE TESLE: GDE ON SPS VISINOM, SRBIJA BEŽIČNOM DALJINOM:

Ko je takva belosvetska budala pa veruje srpskim novinama i njihovim naslovima, već je viđen za posmatranje: u sredu ujutru naleteo sam na Blic na čijoj naslovnoj strani stoji naslov "Tadić se dogovorio sa socijalistima!", a odmah, nenamerno, na Pravdu gde Tomislav Nikolić slavodobitno poručuje "Imamo Vladu!". Ispostavilo se da budućnost države Srbije, budućnost čitavih izjebanih generacija, budućnost u većini priglupih građana, zavisi samo od Ivice Dačića, rođenog u selu Žitorađa, poznatog po tome što je to rodno mesto Cece Ražnatović!

Ako se Ivica prikloni Borisu, eto nas u Evropi! Ako se Ivica prikloni Nikoliću i Koštunici, eto nas u Rusiji!

Sama činjenica da je Srbija došla u situaciju da zavisi od jednog čoveka koji danas sedi i kao zavodljiva i pohlepna mlada prikuplja ponude: hoću predsednika Parlamenta, hoću pet ministarstava, hoću da budem premijer ili makar potpredsednik Vlade, hoću da mi Tadić obeća da će sačuvati Republiku Šumsku, hoću da mi Koštunica obeća da Kosovo više neće biti nezavisno – izgleda kao Horror koji se nije dojmio Ramača u njegovom orgazmičkom komentaru; kad se Srbija probudila, shvatila je da je ama baš sve moguće – da se Tadić prikloni Dačiću ili da se Dačić, u belom odelu, pridruži gubitnicima koji su spremni da mu se seksualno daju ne bi li Koštunica treći put postao premijer a Toma Nikolić konačno izjavio da su nakon godina muka stigli na vlast.

Šta god da se desi, kojem god stadu da se pridruži odlutali Dačić – Srbija je u komi: verovati da će Srbija biti na evropskom putu ako on padne Tadiću u krilo, jednako je bezumno koliko i frivolna pomisao kako će Vuk Drašković, kao član Tadićeve klike, objasniti sebi da u Vladi sedi sa svojim SPS dželatima o kojima nikad nije imao nijednu lepu reč; ili je, možda, vlast tako slatka da će Drašković i Dačić izmiriti, svi smo mi Evropljani, ko je koga ubio na ibarskoj magistrali nije bitno, važno je da smo uz Tadića, zar ne vidite da nas Europa podržava, spremna je Evropa da zaboravi Miloševića, stvarno, tko to beše Slobodan Milošević?

ČIN PETI/ IVICA GLJIVICA ILI KAKO SMO SPREMNI DA SVE ZABORAVIMO POSLE IZBORA AKO NAM JE GLJIVIČNO OBOLJENJE NEOPHODNO:


Pred hirurškim izborom: hoćete li da vam amputiramo ruku u času kad se Tadić & Dačić seksualno spoje ili želite da vam odsečemo nogu u situaciji kad se Dačić u krevetu pridruži Koštunici i Tadiću – izbor je logičan: da napustim zemlju u kojoj me suočavaju sa ovakvim izborom. Prizor iz nedaleke budućnosti: da Ivica Dačić, recimo, ministar inozemnih poslova, ode u New York, gde će kenjati o Kosovu i pretiti vojnom akcijom kao što je činio svih ovih meseci, tražeći da vojska i policija krenu u bespoštedni rat za srpske teritorije, a da se svi pravimo blesavi jer je on deo "proeuropske Vlade" ili deo "Patriotskog fronta" Koštunice i Nikolića, izaziva instant mučninu.

Jebeš državu u kojoj sve zavisi od Ivice Dačića!

Taj mali pajac, navodno brinući o radnicima i njihovim pravima, u koaliciji sa Strankom penzionera (koju predvodi Živi Leš nekog dvestagodišnjaka) i nekadašnjim Arkanovim saborcem Draganom Markovićem Palmom, vlasnikom svakog živućeg bića u Jagodini i okolini – danas je lik o kojem govori čitav svet, zbunjen i preneražen činjenicom da od Miloševićevog portparol-jataka zavisi Srpska Budućnost.

Dačićeva stranka je vehementno protiv izručenja ratnih zločinaca Haškom Tribunala; ona, navodno, jeste za evropske integracije pod uslovom da se prizna da je Kosovo deo Srbije (hi-hi-hi), ona je za socijalnu pravdu (a ko nije?), njoj je Republika Srpska centar sveta baš kao i Dejtonski sporazum koji tu Šumsku tvorevinu održava u životu; konačno, Dačićev SPS ovu je kampanju započeo Miloševićevim govorom iz 2000. godine, ne samo da se SPS nije odrekla Miloševića nego će ako bude trebalo mrtvog Miloševića uvesti u ovu ili onu Vladu, kako Ivica odluči.

ČIN ŠESTI/ SPS NIKAD NIJE BIO U VLASTI DEVEDESETIH GODINA ILI KAKO ĆEMO VAS UBACITI U SOCIJALISTIČKU FUCKING INTERNACIONALU:

U već dve kampanje Demokratske stranke koja se zasnivala na zastrašivanju birača da će im se devedesete vratiti - SPS Slobodana Miloševića gotovo da nije bio pomenut. Glavni protivnik Tadićeve DS bili su radikali: oni su optuženi za rat, za inflaciju, za bedu, za redove, za nestašice. Istina je sasvim drugačija: Dačićev SPS je bio zaslužan za sve – za ratove, za novčanice sa trinaest nula, za ubistva, za masovne zločine, za agresiju na tuđe teritorije, za zaslužene sankcije. Ako se sutra, posle svega, ovakav DS baci u Dačićev zagrljaj, samo da bi formirao Vladu, a da sve ovo prećuti – a neće smeti da pisne, biće Tadić manji od makovog zrna – sve priče o brzom ulasku u Evropu, o velikim investicijama, ukidanju viza, izgledaće kao Ramačev tekst, mnogo entuzijazma, bez morala.

A možda nam u Srbiji moral samo smeta?

Zašto ne uskliknemo s ljubavlju svetitelju Ivici: Povedi nas u Evropu, o, ti Pravedniče koji najbolje znaš!

SPS će postati član Socijalističke internacionale, Evropa će se Dačiću ulagivati, ne treba da se vraćamo u prošlost, treba nam Ramačeva budućnost, dobro jutro SPS!

Good morning, SPS Europe!

________________________________
Avatar
omar little
 
Postovi: 3066
Pridružen/a: 14/03/2008 22:14

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la pesak dana 22/05/2008 00:56

Feral, 22.svibnja

Piše: Petar Luković


“A je l’ nešto bilo u Srebrenici?”
(Dr Mira Marković, u razgovoru s novinarima, april 2002)



01. KAKO SAM ALL NIGHT IMAO MIRJANU MARKOVIĆ U KREVETU, USPEVAJUĆI DA NE ZADAVIM SAMOG SEBE: Ne umem da objasnim zašto sam neku noć, vileneći u krevetu, gledajući u razarajuće svetleći mesec koji me je ubitačno fiksirao, razmišljao o doktorici Mirjani Marković: u stvari, znam, otvoreno lažem – vijest da je Ivica Dačić, Master of Serbia, otputovao u Moskvu, verovatno je bila onaj mentalni trigger za ličnu predstavu o filmu u kojem mali Ivica i velika Mira sklapaju pakt pomirenja, celivajući sporazum dugim, sočnim poljupcem, uz vatrene jezike koji se ispituju, ruke koje ne miruju ili cvetove koji se polno otvaraju čim se pomene nova, buduća Vlada Srbije, u kojoj će Slobodan Milošević biti ona vrsta kohezivnog duha koja će spojiti sve što je za života razdvojio. Opet, moguće je da sam nehotice, a vrlo seksualno, na doktoricu pomislio onog časa kad je u socijalističkom transu predsednik države i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić – očigledno u poslednjem stadijumu očaja ne bi li Ivicu SPS Gljivicu privukao na svoju oralnu stranu – izjavio sledeće:
"Moj posao je da napravimo nacionalno pomirenje u Srbiji, da se političke snage devedesetih i političke snage koje su vodile Srbiju nakon 2000. godine objedine oko zajedničkih ciljeva, da umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume, da teške reči padnu u zaborav i da pokušamo da u sledeću deceniju uđemo kao stabilna i prosperitetna zemlja".

Ako sam u noći punog meseca s Mirom Marković u krevetu dobro razumeo, Boki Taki hoće da nam kaže da smo sa teškim rečima i prošlošću završili: jebeš tko je ubio Slavka Ćuruviju, tko mari za atentat na Đinđića, koga još interesuju ratni zločini, baš nas briga za ubistvo Ivana Stambolića, šta nas, bre, interesuje Srebrenica, ko još pita da li je Sarajevo uopće bombardirano nekoliko godina, fuck logore, fuck nerešena ubistva novinara po Srbiji, je l’ stvarno mislite da je Legija nešto loše uradio, zaboravimo koljačke weekend jedinice koje su prelazile Drinu i sa trofejima u obliku muslimanskih skalpova se vraćale u majku Srbiju – trenutak je, drugovi, da „teške reči padnu u zaborav“ kako bih ja, Boki Taki, bez frke ušao u koalciju sa mrtvim Miloševićem i time izbio svaki adut da me neka budala (čitaj: Luković) maltretira po medijima, optužujući me da sam abolirao SPS i njihovu politiku. Nema šta da se abolira; ko je koga ubio - ubio ga je; ko je koga zaklao i silovao – zaklao i silovao; nećemo valjda, drugovi, da godinama progonimo krivce ili tzv. zločince kad je potrebno da „umirimo stanovništvo, tenzije i nesporazume“, kao da je reč o prirodnoj nepogodi; bila poplava, bio zemljotres, ajde da zaboravimo šta je bilo, važno je pristupimo moralnoj obnovi i mozak očistimo od prošlosti.
Zar niste u vrhu strane pročitali da doktorica Mira ne zna šta je bilo u Srebrenici? I što bi Mira nešto znala kad, danas prošlost više nije uopšte važna: svi smo mi jedno, svi smo mi isti, svi smo mi Srbi.

02. KAKO PREGOVORI O BUDUĆOJ VLADI SRBIJE IZGLEDAJU KAO PREGLED KOD PROKTOLOGA: ŠTO VEĆI HEMOROID, TO MANJE ŠANSE ZA KOALICIONI SPORAZUM: Čim sam Mirjanu Marković svečano izbacio iz kreveta, u krilo su mi se, iznenada, smestili Pregovarači buduće Srpske Vlade.
Tobož dva neprijateljska tabora (jedan okupljen oko Tadića, drugi oko Koštunice i Nikolića), zajednički su se žalili na Ivicu Dačića, šefa Soc.Par.Srb. koji još nije odlučio kojem će se carstvu prikloniti; Tadić mu je charming, jer dele istu ljubav ka socijalnoj pravdi, socijaldemokratiji i ostalim socijalnim pizdarijama; Koštunica & Nikolić su mu dragi jer brane Kosovo, imaju gvozdenu nacionalnu politiku... a setio se Ivica Gljivica da pomene da baš nije lako ići u koalciju sa onima koji su njihovog šefa, legendu, gospodara, robovlasnika Slobodana Miloševića izručili Hagu, gde je pomenuti umro, što socijalisti smatraju ubistvom iz niskih i podmuklih pobuda.

Kad ove opšte fekalije za još opštiju upotrebu prevedemo na jezik srpske politike, Ivica Dačić zahteva maksimalnu vlast uz minimum matematike; hteo bi Ivica da bude makar vice-premijer, da njegova stranka ima ministarstvo policije, ministarstvo za kapitalne investicije, ministarstvo za socijalni rad i politiku, uzgred: bar pedesetak mesta u Upravnim odborima i svega tisuću novih službenika u institucijama Vlade, valja nahraniti SPS aktiviste koji na ovu priliku čekaju osam godina!

U potpunoj nedoumici gde, šta i kako – jer smo svaki dan bombardovani vestima da su ili Tadić ili Koštunica već sve dogovorili sa moskovskim Dačićem – ostaje uranijumski utisak da će se zlehudi Dačić, od kojeg zavisi sudbina Srbije, ipak odlučiti za svoje miloševićevsko nasleđe; ono što mu nesrećni Boki Taki danas nudi nije dovoljno, jebeš mesto u Socijalističkoj internacionali od čega nema para, jebeš aboliciju od devedesetih godina kad je SPS već legalizovan i postavljen na pijedestal srpske normale, jebeš par ministarstava kad Dačić hoće još, ne zato što mu se baš hoće, već što mu se može: ponude pljušte svakog sata!

03. KAKO ĆE FAMILIJA KRKOBABIĆ MOŽDA ODLUČITI O SUDBINI SBIJE ILI DA STE IKAD ČULI DA OTAC I SIN ZAJEDNO IMAJU ČETIRISTO DVADESET GODINA OD KOJIH SU TRI I PO VEKA U INVALIDSKOJ PENZIJI: Kad govorimo o odlučujućoj ulozi Ivice Dačića (SPS) koji je šef koalicije u kojoj su njegova partija, Jedinstvena Srbija (sa Draganom Markovićem zvanim Palma iz Jagodine) i Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije (PUPS), valja pomenuti da ništa manje nije značajan Jovan Krkobabić, šef PUPS-a, sa svojih pet dragocenih mandata, o kojima, slineći, u dugim noćima razmišljaju Tadić, Nikolić, Koštunica a bogami i Dačić.

Krkobabić Sr. koji sa svojih 78 godina (hrvatski: 278) izgleda tako kao da će umreti svakog časa, a umire stalno; bizarna slika da je uz njega sve vreme njegov sin, koji je takođe penzioner (142), inače partijski aktivista zadužen za Beograd, stvara ispravnu sliku o Familiji Krkobabić, koja sve viši liči na zombie verziju Maratonaca koji trče poslednji krug.
Biografija Krkobabića Sr. je zlatno štivo: rođen je 27. februara 1930. na reci Cetini, u dalmatinskom selu Koljane, kod srednjovekovnog manastira Dragovića. Za sebe kaže da je Srbin po nacionalnosti, a da prezime duguje popisu. ’Nekad smo živeli kod Skradina, na reci Krki. Tamo su živeli neki Babići, pa kad je vršen popis, napravljena je simbioza dve reči’, objašnjava Krkobabić.
Kao dečak učestvovao je u Drugom svetskom ratu, ali radije priča o dogodovštinama iz svog detinjstva. Bio je čobanče kad ga je otac poslao u varoš da proda ovce. Kada se u njegovim rukama našla gomila novca, nije mogao da odoli - zaputio se u radnju i kupio svoje prvo odelo. Krkobabić priznaje da od tada datira njegova ljubav prema lepim odelima. ’Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela’. Naravno, niko mu ne spori da je uvek lepo odeven...
Ljubitelj SAO odela, Srbin iz Hrvatske – jedna je odlučujućih poluga u stvaranju nove srpske Vlade. Ispostavlja se da će posle Rusije, EU, Amerike, – Krkobabić Sr. biti ona hrvatska kopča sa Cetine koja će u konačnom zbiru odlučiti: hoću li lijepa hrvatska odela ili ću od Koštunice kupovati second-hand ostose? Od njegovog fashion odgovora, s naglaskom na Hrvatsku i Krku, možda zavisi sudbina Srbije.

Uz podršku Omladine PUPS-a (svi mlađi od 200 godina), možda je trenutak za preokret: robijaški prugasto ili mrtvački sivo – dilema je čitave Srbije. Tko uz sebe bude imao Krkobabić Family – imaće čitavu Srbiju! Zar ovo nije jedna divna, jednostavna, nekomplikovana zemlja?
Serbia do Cetine! Krkobabići Rule!
pesak
 
Postovi: 4343
Pridružen/a: 22/08/2005 20:58
Lokacija: internet

Re: Petar Lukovic, beogradski kolumnista, pise za splitski Feral

PostPostao/la nikad_izvini dana 22/05/2008 20:47

:D :-D
nikad_izvini
 
Postovi: 1828
Pridružen/a: 16/01/2008 03:44
Lokacija: ma nije ni narod glup...vidi narod sve to

PrethodnaSljedeća

Natrag na Elektronski i štampani mediji

Online

Trenutno korisnika/ca: / i 3 gostiju.